Važni poslovi

Prošlo je gotovo godinu i po dana od kada je korona virus u dobroj meri zavrteo planetu u drugom smeru.

Globalna pandemija otkrila nam je kako bi mogao da izgleda život rađen po matrici nekog kataklizmičnog naučno-fatanatstičnog/futurističkog filma.

Navike smo morali da pretumbamo, priroitete da promenimo, a mnogi su iznova otkrili da je zdravlje najvažnije kao i to koliko je teško/skupo biti zdrav u današnjem svetu.

U digitalizovanom svetu iznova smo otkrili i koji su to poslovi bez kojih se ne može, a šta je suštinsko mlaćenje prazne slame, prodavanje magle i slično, odnosno ono bez čega se u stvari može bez ikakvih problema.

Ispostavilo se tako da života nema bez onih sa prve linije fronta za zdravlje: lekara, medicinskih sestara/tehničara, laboranata, higijeničara. Osim zdravstva tu je i grupa poslova koja nam je omogućila da preživimo više nego bilo koji Krizni štab ali i da nam donese kakav takav privid normalnosti i nade u ludo doba.

To su takođe ljudi sa prve linije fronta, ali ne medicinskog – prodavci, apotekari, čistači ulica, dostavljači, radnici u magacinima za dostavu, vozači gradskog saobraćaja, hitne pomoći…svi oni bez kojih bi pandemija bila mnogo, mnogo gora.

Po pravilu radi se o slabo plaćenim poslovima/radnicima koji i pored rada u sumanutim i visoko rizičnim uslovima nisu adekvatno nagrađeni. Ni približno.
Time je doveden ceo važeći ekonomski sistem u još jedan od brojnih apsurda koji ga inače odlikuju.

Neverovatno je kako ovi ljudi koji su učinili toliko toga da kao planeta preteknemo sa koliko je moguće manje posledica nisu dobili zasluženo.

Svi argumenti išli su u korist povećanja plata. Neophodnost posla kojim se bave je iz dana u dan postajala sve jasnija. Rizici sa kojima se suočavaju su takođe rasli sa svakim talasom, a bili su i visoki i kada su talasi jenjavali jer su uvek bili prvi na udaru. Takođe, nije bio veliki broj onih koji bi tek tako, za male novce preuzeli rizik i počeli da rade.

Međutim, “nevidljiva ruka tržišta” kao da je ostala gluva, nema i slepa za sve ove faktore ostavljajući ove ljude i dalje na margini, praveći od njih topovsko meso za rat sa virusom.

Opravdanja makar zvaničnog nema, ali zato ima pitanja i primera širom sveta.

Kako je moguće da medicinski tehničari i dalje zarađuju toliko malo da bi, da je imalo pravde, trebalo da imaju dodatni broj jedan ispred iznosa plate. Kako je moguće da radnici u trgovinama i dalje rade u Srbiji za 300-350 evra. Kako su plate farmaceuta ostale iste kada se osim rizika i promet u apotekama višestruko povećao. Kako je moguće da dostavljači na biciklima za dostavu dobijaju oko 150 dinara po dostavi. Na crno, bez zdravstvenog osiguranja iako rizikuju ostvarujući brojne kontakte, vozeći po njih nesigurnim ulicama i ostajući bez nadoknade za amortizaciju iako koriste svoje vozila.

Tu su i brojni radnici u proizvodnji koji rizikuju svaki dan ne samo jer rade okruženi većim brojejjm ljudi, gde su, pokazalo je iskustvo propisane mere zaštite zanemarivane.

Setimo se i muka radnika Amazona tokom pandemije kada je 150 milijardi dolara težak vlasnik Džef Bezos odlučio da ne povećava radni sat, niti uvede potrebe mere zaštite, već je to učinio u vidu jednokratne pomoći tek kada je pukla globalna bruka. Svi oni nažalost i dalje nisu tretirani kao ljudi već kao mašine čiji se rad meri na sekunde, a plata je mizerna. Nije novi vlasnik jahti vredih 500 miliona evra jedini. Čitava je plejada izrabljivača koji koriste snagu svog položaja i bogatsvo kako bi obespravili i neretko ponizili zaposlene.

Paradoks je da je opravdanje nepravde u pozivu na slobodu izbora, iako suštinske slobode nema, pre uslovljenosti jačih nad slabijima.

Takvih primera je mnogo, a tzv. slobodno tržište kao da se stalo u vremenu i čekalo da sve prođe kako bi nastavilo po starom.

Izvesno je da je doprinos ovih ljudi i poslova koji obavljaju u doba velike krize je bio i jeste više nego očigledan, a takav je doduše bio i ranije, dok su brojni oni koji “prodaju maglu” i imaju velike plate među prvima imali privilegiju da rade od kuće ili čak ne rade da i dalje primaju svoje plate, a može biti i bonuse.

Te uvećane plate za one koji rade na prvoj liniji ne bi i dalje mogle da se porede sa raznim menadžerskim, direktorskim i li upravljačkim primanjima, niti bi smanjeni maksimalni profit ugrozio milione i milijarde u džepovima povlašćenih, ali bi tim ljudima osim dostojanstvenijeg života donelo i drugu satisfakciju – da su cenjeni.

Umesto toga, se prema ljudima sa margine na esencijalnim poslovima odnosimo sa nepoštovanjem, često ponižavajući ih, što možda govori više o nama, a svakako govori o faličnosti ekonomskog modela i moralnih načela koja vladaju.

A istorija nam je pokazala da se tako nešto završava velikim praskom.