Veliki Srbi koji to nisu bili

Izuzetak nije ni Srbija, a kada bi dežurni merači krvnih zrnaca pogledali istini u oči, njihova nacionalna percepcija bi doživela potpuni krah.

Pošto, neretko se dešavalo da su za brojna naučna, kulturna, društvena, pa i vojna dostignuća neke nacije zasluge imaju pripadnici drugih naroda.

Poput:

Branislav Nušić

Rođen kao Alkibijad Nuša (Alchiviadi al Nuşa). Cincar.

Novinar, diplomata na najtežim mestima i pisac satiričar koji je postavio dijagnozu društva u Srbiji, jedna je od ličnosti koja toliko pronikla u naš karakter i neke neuralgične karakteristike, da su njegova dela i danas više negi aktulena, šaljiva i pre svega poučna.

Njegova dela i dalje spadaju u klasike, i verovatno ne postoji čovek u Srbiji koji nije pročitao neku od njegovih knjiga.

Josif Pančić

Lekar, pionir botanike u Srbiji i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije, rođen je kao Josip. I bio je Hrvat katoličke vere.

Josip je bio četvrto dete oca Pavla i majke Margarite a priliku da se školuje dobio je zahvaljujući stricu i svom velikom dobrotovoru, katoličkom svešteniku Grguru.

Živeći u Beču upoznao se sa Vukom Karadžićem, koji mu je predložio da radi u državnoj službi u  Srbiji, tačnije u Užicu.

Ipak, u poznatom maniru, čekajući na postavljenje Pančić je osim istraživanja biljnog sveta ostao bez sredstava za život I pomišljao da se vrati nazad.

Ipak, srpska nauka nije ostala bez svog istaknutog člana zahvaljujući trbušnom tifusu, a zbog čega ministar inostranih poslova Avram Petronijević, koji je imao fabriku stakla u neposrednoj okolini Jagodine angažovao Josipa kao lekara.

Pančić je pristao, bio na toj dužnosti pola godine i sa uspehom je završio svoj posao. Zatim je usledilo angažovanje u Kragujevcu, a nedugo zatim i venčanje sa sve prelaskom u pravoslavnu veru i promenu imena u Josif, rešen da ostane u Srbiji i puno joj pruži.

Napisao je 42 dela iz botanike, zoologije i geologije. Napisao je tri udžbenika, a osim Pančićeve omorike, otkrio je 131 novu biljnu vrstu, 47 novih varijeteta i 7 novih formi.

Pavle Jurušić Šturm

Pavle Jurišić Šturm rođen je 22. avgusta 1848. u Pruskoj kao Paulus Šturm od oca Otona Šturma, lužičkog Srbina. Od 1876. godine učestvovao je u sedam ratova koje je vodila Srbija, a zaslužan je, kako hroničari kažu, za blistave pobede srpske vojske nad austrougarskom armijom u Cerskoj i Kolubarskoj bici.

Marko Leko

Hemičar, rektor Velike škole (Univerziteta), akademik, predsednik Crvenog krsta. Jedan je od osnivača Srpskog hemijskog društva i njegov predsednik od osnivanja (1897) do 1907. godine. Kao i brojni znameniti Srbi bio je Cincar.

Njegov rad u analitičkoj hemiji kretao se u dva pravca: istraživanje prirodnog bogatstva zemlje (mineralnih voda, pijaćih voda i ruda) i usavršavanje i pronalaženje novih analitičkih metoda. Neki od njegovih analitičkih postupaka prihvaćeni su u Nemačkoj kao zvanične metode, a nekoliko radova se pominje u nemačkim udžbenicima. Bavio se ispitivanjem banja i lekovitih izvora. Po njemu izvor na Palanačkom Kiseljaku nosi ime „Marko Leko“. On je 1899. promovisao Obrenovačku banju, ostale su zabeležene njegove reči: „Obrenovac je srećno mesto jer će ovde biti banja bolja od već viđenih u Nemačkoj.“

Postao je član Srpskog učenog društva 30. januara 1884. Počasni član Srpske kraljevske akademije postao je 10. februara 1892.

Ivo Andrić

Po mnogima najveći pisac sa ovih prostora je Ivo Andrić. Iako su njegova dela prevazilazila nacionalne okvire, a rođeni Travničanin se osećao Srbinom, to nije smetalo mnogima da prebrojavaju krvna zrnca i pokušaju da ubace u neki od nacionalnih okvira.

Činjenica je da Ivo rođeni Bosanac, da mu je otac Antun Andrić bio katolik, a majka Katarina Pejić pravoslavna Srpkinja. Činjenica je da dobio Nobelovu nagradu za književnost i da je u najpoznatijim delima pisao o Bosni.   

Mehmed Meša Selimović

Uz Ivu Andrića najveći pisac sa jugoslovenskih prostora. I još jedan od onih koji bi se teško kvalifikovali za Srbe po merilima krvnih zrnaca.

Osim što je rođeni Bosanac, a po veri Musliman, Meša je bio i komunista, odnosno levičar ali i ateista. Iako možda nije zadovoljavao sve nacionalne standarde, Meša je ostavio ogroman trag u srpskoj i jugoslovenskoj književnosti.

Ignjat Bajloni

U Beogradu sigurno ne postoji čovek koji ne zna za Bajlonijevu pijacu, ispod Skadarlije. A verovatno gotovo niko ne zna da se ta pijaca zvanično zove Skadarlija, ali je uprkos tome 70 godina posle proglašenja ostala Bajloni.

Sam Ignjat Bajloni bio je pivar i Čeh. U Srbiju je došao 1855. sa ženom i četiri sina u 44. godini.

Osim doprinosu napretka Beograda, Bajlonijevi naslednici su bili poznati kao porodica koja je uticala i pomogala razvoj moderne u našem glavnom gradu.

Unuk Ignjat J. Bajloni – sin Jakova Bajlonija bio je guverner Narodne banke

Lazar Paču

Dr Lazar Paču, samouki bankarski genije i po mnogima, najbolji srpski ministar finansija. Dinar pod njegovim nadzorom postao konvertibilna svetska valuta. Početkom 20. veka naša moneta vredela više od francuskog franka. Po ocu Stefanu bio je cinarskog porekla.

Geca Kon

Najveći privatni srpski knjižar i izdavač Geca Kon bio je Jevrejin aškenaskog porekla.

Rođen je u Mađarskoj, a 1901. godine postaje državljanin Srbije i otvara prvu knjžaru u Knez Mihailovoj 1 u Beogradu. Od tada pa do kraja života Geca je ostao vezan za Beograd i Srbiju.

Godinu dana kasnije ženi se, a stanovnica Beograda postaje Bečlijka Liuza Vajs.

Osnivač je udruženja srpskih knjižara, a kasnije je postao i njegov predsednik. Objavio je preko pet hiljada knjiga iz svh oblasti stvaralaštva, zbog čega je nezaobilazan kada su u pitanju izdavaštvo i kultura u Srbiji.

Osim po izdavačkoj delatnosti, Geca Kon je bio poznat po velikoj novčanoj podršci književnicima i značajnijim kulturnim institucijama.

Geca Kon je propatio tokom obe okupacije. Zbog veličanja srpske vojske1916. je oteran u koncentracioni logor, knjižara mu je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene.

Druga okupacija, stajala ga je glave. Nakon što je odbio da napusti Srbiju. Šestog aprila sa porodicom beži iz Beograda u Vrnjačku Banju, gde je ubrzo uhapšen. Prvo biva zatočen u Beogradu, pa potom u Beču, gde je pretpostavlja se i streljan. Neposredno posle oslobođenja Beograda, 14. decembra 1944. godine, njegovo izdavačko preduzeće je pretvoreno u „Prosvetu“.

Đorđe Vajfert

Njegov lik nas već godinama gleda sa novčanice od hiljadu dinara i sigurno je da ga znaju u svakom ćošku Srbije.

A tu se našao sasvim zasluženo kao osnivač Narodne banke Srbije, a zatim tokom 26 godina i kao guverner. Ovaj osnivač modernog rudarstva i najveći industrijalac Kraljevine Jugoslavije bio je poreklom Nemac. Tamo se i školovao, da bi potom rodno Pančevo zamenio Beogradom i Srbijom , gde odmah  aktivno uključio u javni život. Godinu dane pre izbijanja srpsko-turskog rata poklonio je novac za kupovinu topova za srpsku armiju. Tokom rata Vajfert se pridružio srpskoj vojsci kao dobrovoljac i bio je u službi pri konjici. Za pokazano junaštvo u srpskoj vojsci primio je orden za hrabrost. Po njegovoj želji, od svih medalja i priznanja koje je dobijao za života, jedino je ova medalja zajedno sa njim otišla u grob.

Đorđe Vajfert ostavio je trag ne samo kao industrijalac već i kao dobrotvor. Osnovao je fond kralj Stevan Dečanski, dobrotvornu organizaciju koja se brinula za gluvonemu decu i omogućavala im školovanje i uključivanje u redovan normalan život. Đorđe Vajfert je ne samo osnovao ovaj fond već je bio i glavni finansijer. Zatim je 1921. godine zajedno sa Edinburškim odborom škotskih žena i Londonskim odborom škotskih žena osnovao Bolnicu za ženu i dete u Beogradu. Vajfert je poklonio i zemljište za izgradnju kluba Beogradsko žensko društvo, a pored ostalih dobrotvornih aktivnosti vredi istaći i vrednu donaciju koju je Vajfert dao za izgradnju zgrade Srpske akademije nauke i umetnosti

Vajfert je Beogradskom univerzitetu poklonio svoju numizmatičku zbirku, sa 14.114 komada novca u kojoj je sjedinjena zbirka njegovog oca i brata, kolekciju zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja je poklonio Narodnom muzeju, a veliku kolekciju skica i starih slika Beograda Muzeju grada Beograda.

Miša A. Anastasijević

Kapetan Mišino zdanje odnosno Rektorat Beogradskog univerziteta je jedan od simbola srpske pismenosti. Nosi ime po Miši Anastasijeviću. Njegov otac Anastas, trgovac, po narodnosti je bio Cincar. Kao siroče uspeo je da postane čuveni trgovac i brodovlasnik, u dunavskoj plovidbi učestvovao sa svoja 74 plovna objekta.

Finansirao je beogradsko čitalište, osnovao i finansirao školu na svom imanju u Vlaškoj koju su đaci besplatno pohodili….

Da su Cincari dobrano zadužili Srbiju svedoče i primeri oca srpske stomatologije Atanasija Pulja, legendarnog glumca Taška Načića, Koče Popovića…

Primera je toliko, da verovatno većina onih koji budu pročitali tekst mogla da prirodaju još nekog. Da li iz istorije ili iz sadašnjice…

Izvesno je međutim, da su svi pomenuti ali i još mnogi drugi “stranci” dali svoj doprinos da više znamo i umemo ali i da se ponosimo nasleđem, pokazujući na pravi način da se na kraju, ipak više ceni šta si uradio, a nego gde si se rodio.

A mi sa druge strane, možemo samo da se zahvalimo daru zvanom kretanje koji je u ove naše prostore naneo toliko izuzetnih putnika, napravivši od Srbije bolje mesto.