Samoponiženje

Znam, znam, radna kultura nije u Srbiji izgubljena ovih dana niti ovih godina. Dugo je trajalo i uporno opstaje pogrešno vaspitavanje naših ljudi o radu kao jedinom izvoru lične i porodične egzistencije.

Uzmimo, na primer, Šumadince. Oni su, kao uostalom i većina stanovništva Srbije, nekad bili radišni ljudi, uporni, vredni, skromni, marljivi, predani poslu, štedljivi… Kako su i koliko radili, tako su živeli. A Šumadinci su me upravo ovih dana naterali da se stidim.

Jednu priču čuo sam od kolege, izvrsnog preduzetnika srednje generacije, iz „srca“ Šumadije.

Dakle, u jednoj šumadijskoj varoši živi penzionerka s nezaposlenim sinom koji je nedavno napunio 33 godine. Ta penzionerka žalila se prijateljici iz susedne varoši, koja joj je došla u posetu, na malu penziju – 22 hiljade dinara – i na težak život u kome ona i sin jedva sastavljaju kraj s krajem. Dok poplaća sve račune, malo joj, gotovo ništa ne ostane za hranu i kafu, kao jedino preostalo sitno zadovoljstvo. Na začuđujući pogled prijateljice, nabrojala je sve fiksne troškove svog malog domaćinstva. I na kraju spomenula stavku od 3.000 dinara koju svakog meseca plaća sinu za – teretanu.

Inače, penzionerkina prijateljica iz susedne varoši je rođaka uspešnog preduzetnika koji mi je i ispričao ovu priču. Misleći da čini uslugu, ponudila je penzionerki da „lobira“ kod svog rođaka-preduzetnika da bar u sezoni povećanog obima proizvodnje zaposli prijateljicinog „malog“, što bi značajno povećalo porodični budžet penzionerke. Dnevnica je dobra – 300 dinara na sat a dnevno se (svaki dan) radi deset sati. Znači, 3.000 dinara dnevno. „Mali“ bi tako za samo jedan dan zaradio mesečnu pretplatu za rekreaciju u teretani i značajno rasteretio, odnosno povećao, porodični budžet. Penzionerkina reakcija bila je burna. Ne, ne, nije skočila da se zahvali prijateljici na velikodušnoj ponudi. Naprotiv, osorno joj je odbrusila pitanjem: „Pa ne misliš valjda da bi moj sin teglio gajbe i rmpačio za tvog sestrića?“ Na opasku da to isto radi u teretani (tegli kičmu) i za to još mora da plati, penzionerka je odgovorila: „A, to nije isto, moj sin ide u teretanu da se rekreira“.

Da je mladić prihvatio posao, morao bi da sklopi ugovor s agencijom i preko nje bi primao i platu. Vidim, međutim, da se sindikat opasno uzjogunio u nekakvom Socijalno-ekonomskom savetu baš po pitanju takvih agencija i da traži neke budalaste ustupke. Kao da mu nije stalo da što više ljudi radi i zarađuje.
E, zbog tog i takvog sindikata i njegovih članova-radnika u šumadijskoj prestonici Kragujevcu ponovo sam se postideo.

Činjenica je da se nad Kragujevcem ponovo nadvila neizvesnost oko Fijata. Prodaja je sve manja pa je nelogično da se automobili proizvode za magacin i zato Fijat na sve duži period zatvara fabriku i radnike šalje na odmor. To jeste signal za uzbunu u glavi svakog radnika koji treba da počne da razmišlja kako će sebi i porodici obezbediti egzistenciju u budućnosti. Ali, Šumadinci ponovo pogrešno misle i rade.

Pre neki dan zasedao je fabrički sindikat i poslao „sitno pismo“ Vladi Srbije u kome traži – pazite sad – da „finansijski pomogne kako bi radnici bezbolnije podneli najavljene prinudne odmore i smanjenje plata“. Ako sam dobro razumeo, radnici preko sindikata faktički traže od države da im plati nerad.
Ne pamtim veće samoponiženje radnika. I obesmišljavanje rada.