A lična inicijativa

U tom gradu posluje jedna od najvećih stranih kompanija u našoj zemlji i u njoj radi najveći broj njegovih stanovnika.

Plate zaposlenih u toj kompaniji su velike, i za srpske prilike. To priznaje i lokalni odbor te opozicione partije koji se u svom saopštenju zatim pita „zašto građani mogu pristojno da žive jedino ako rade“ u tom preduzeću. To pitanje implicira da svi ostali stanovnici u tom gradu žive nepristojno, odnosno zarađuju male plate.

Lokalni opozicionari iz te partije optužuju gradonačelnika (za koga se, je l’ te, zna iz koje je stranke) da ga ne interesuje ni jedna druga profesija osim one koja garantuje zaposlenje u toj firmi. „Ali naša deca studiraju i medicinu i umetnost i defektologiju…“, piše u saopštenju Gradskog odbora te opozicione stranke koja dalje navodi da „radnici gradske uprave rade za minimalce, u javnim preduzećima su plate izuzetno niske, naši vaspitači i nastavnici rade za oko 60.000, degradirane su profesije logopeda, defektologa, lekari opšte prakse kao osnovnu platu imaju oko 90.000 dinara, specijalisti nešto više…“. A zatim se gradonačelniku sugeriše: „stimuliši, povećavaj plate, nagrađuj i smanjuj socijalne razlike“.

Čini mi se da je na toliko malo prostora stalo onoliko mnogo zabluda koje kipte od vapaja za državnim i roditeljskim paternalizmom.

Hajde da pođemo od „naše dece koja studiraju medicinu, umetnost, defektologiju“. Obrazovanje dece, odnosno izbor fakulteta, nije ni opštinska/državna, ni gradonačelnikova briga. S obzirom da se u obrazovanje dece investira porodični kapital, mislim da je važno da roditelji zajedno s detetom dobro promisle o riziku upisa određenog fakulteta s obzirom na potrebe tržišta rada. Ako se porodična ušteđevina, recimo, investira u studije umetnosti onda roditelji moraju da budu svesni rizika da će njihovo dete imati problema da nađe posao. Za taj problem ne treba da bude nadležan ni gradonačelnik, ni država.

Druga mana saopštenja je opsednutost lokalnih opozicionara državnom službom. U fokusu njihovog interesovanja su državna uprava, javna preduzeća, obrazovanje, zdravstvo… i zahtevi da se zaposlenima povećaju plate ali i da država zaposli nove radnike.
Problem ovakvog razmišljanja je u zalaganju za princip „ili-ili“, ili radiš za veliku stranu kompaniju ili kod države kao poslodavca. I nema treće.

A zašto, na primer, deo stanovnika tog grada ne bi mogao pristojno da živi od treće opcije – ličnog preduzetništva. Dakle, ne ni državna služba, ni posao u velikoj stranoj firmi nego u privatnom biznisu. Rad sam kladiti se sa svima onima koji tvrde da se od privatnog biznisa ne može živeti u tako velikom gradu u kome su plate najvećeg broja zaposlenih dosta visoke jer rade za stranu kompaniju.

Naša deca koja ne mogu da se zaposle u tom stranom preduzeću ili kod države mogla bi da se upuste u preduzetničku avanturu i pristojno zarađuju u svom biznisu. Strana kompanija može da bude božiji dar za taj grad jer inkubira nove biznise (proizvodne ili uslužne) ako je uparena sa ličnom inicijativom.

Nema razloga da lokalni opozicionari šire beznađe i daju državi preveliku ulogu u sudbinama mladih sugrađana. Podržao bih predlog gradonačelniku, da je zapisan u ovom saopštenju, da opštinskom poreskom politikom podstakne mlade ljude da se odvaže i započnu svoj biznis (od privatne lekarske prakse do tehničkih usluga za stranog investitora) a ne da čekaju da ih država usreći.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.