Bankrot ekonomske misli

Politika više nije sukob principijelnih stavova i vizija, već se svela na alimentarnu funkciju koji kandidat ili koja partija donosi veće ekonomsko blagostanje stanovništvu.

Nauka, obrazovanje i kultura sagledavaju se u prizmi funkcije privrede, finansijskog dobitka i ekonomskog razvoja.

Lični identitet gradi se u funkciji ekonomskog pozicioniranja a uspeh se često meri ekskluzivno finansijski.

Ne ulazim da li je to progres ili ne i ne donosim moralni sud o tom stanju našeg društva.

Ono čime sam frapiran je da je naše društvo, iako kao nikad pre u istoriji vezano za ekonomiju, toliko ekonomski neobrazovano.

Poznato je da je ekonomska struka genocidirana u vreme titoizma. Nauku je zamenila klovnovska ideološka predstava samoupravnog socijalizma. U vreme socijalizma dobri đaci, odlikaši, studirali su mašinstvo i medicinu, nisu išli na studije ekonomije i prava koje su bile rezervisane za drugačiji intelektualni, često i moralni, profil ličnosti.

Kako je moguće da se, 30 godina od pada Berlinskog zida, nije našao zamajac, da se nije desila iskra, da neko seme nije proklijalo u pustari naše ekonomske misli?

Ozbiljne ekonomske knjige ni danas se ne čitaju a kamoli pišu u Srbiji, isto kao i u SFRJ. Niko ovde nije čuo za austrijsku školu, za Miltona Fridmana, za Keneta Eroua, fon Hajeka i brojne druge.

Centri ekonomske misli, ili ono što bi barem trebalo da budu, pustare su duha, ideja i morala.

Ekonomski fakultet je mešavina korumpiranih karijerista i politikanata i znojavih provincijalnih mediokriteta sa niskim, nemoralnim ciljevima u životu i bez ikakvog širokog pogleda, vizije ili nedajbože prosvetiteljske misije. Neznalice, redom.

NVO sektor, najčešće vezan za međunarodne paradržavne institucije, žalosno je neinteligentan.

Jure se budžeti vezani za sporedne nevažne teme (tipa ekonomski razvoj Roma ili transrodnih osoba) a totalno se ne čita, ne razmišlja i ne piše ništa fundamentalno i kvalitetno. Sve se svodi na jeftino politikantstvo, šićari se sitan novac za minorne ideje.

Ekonomsko novinarstvo i publicistika ne postoje. Takozvani ekonomski novinari ništa ne čitaju, ništa ne znaju, ne pale svoj mozak i fušerišu.

Te novinarske lenčuge duha vrte nekoliko „stručnjaka“, inače lažova i neznalica bez trunke relevantnog iskustva ili kompetentnosti i nekritički pružaju publicitet idejama koje se kreću od sumnjivih do umobolnih.

Biseri takvih „dr Strejndžlava“ su bivši lobotomirani bankar koji savetuje hiperinflaciju kao rešenje za ekonomski razvoj posle korone i profesor koji hvali državu jer je privatnoj firmi nabavila sirovinu za proizvodnju kvasca.

Ne postoji kultura ekonomije među intelektualcima koji ne moraju da su specijalizovani ali koji moraju da pročitaju nešto malo više od Piketija i nenormalnih teoretičara konspiracije.

Neobrazovani marksisti, etatisti, evroazisti, antiglobalisti, antiEUnionisti, protekcionisti, tehnofobi, turbofolk nju ejdž profesori i akademici, antijudeomasonisti… sav taj polusvet izmigoljio je iz baruštine a nema nikog da s njega spere prljavštinu i smrad.

Da paradoks bude veći, u poređenju s javnom ekonomskom misli državni vrh mi ponekad liči, da prostite na izrazu, na gromadu ekonomske pameti.

I naravno, tu smo mi privatni preduzetnici, koji ne teoretišemo mnogo, ali sigurnom rukom vodimo svoje brodove, a po inerciji i kolektivni brod čitavog društva.

Za sada je šteta po društvo velika samo kao konfuzija u glavama običnih ljudi koji, slušajući našu ekonomsku struku, reaguju s odvratnošću i prezirom prema ekonomskoj nauci koja im je predstavljena kao pijana skaradna travestija.