Baškarenje pameti

Tako razumem i hajku koja se u našim medijima podigla protiv vlasnika vila, kuća za odmor, vikendica, hacijendi, etno imanja da koriste priliku i za velike pare izdaju svoje turističke objekte.

Imam opravdanje za ovakve bedastoće, sunčanica može svakog da strefi. Jer, to što se piše nema mnogo veze sa zdravom pameću.

Svedoci smo da se većina stanovništva u Srbiji, Evropi pa i svetu zbog epidemioloških (ne)prilika opredelila da godišnji odmor ovog leta provede „na domaćem terenu“.

Većinu domaćih turista nije trebalo mnogo ubeđivati za takvu odluku. Oni su već u aprilu-maju odigrali pametno i rezervisali letnje aranžmane u Srbiji. Svako u skladu sa svojim mogućnostima i ponudom na tržištu.

Neko je izabrao superkomfornu fruškogorsku vilu s bazenom, neko brvnaru-apartman u etno selu a neko sobu u pristojno sređenoj domaćinskoj kući u okviru seoskog turizma.

Iako je raznovrsna ponuda postojala i prethodnih godina tek sad jasno se pokazala pametna specijalizacija (segmentacija) ponude na domaćem turističkom tržištu.

Umesto, recimo, razmatranja te teme mediji su se priklonili populističkijoj opciji bacanja drvlja i kamenja na vlasnike luksuznih kuća za odmor i rekreaciju.

Vlasnici su optuženi da „deru narod“ pa su stavljeni na stub srama jer svoje vile izdaju skuplje od turističkih aranžmana na Maldivima.

Vlasnici turističkih objekata prozivani su da koriste situaciju (korona virus) i da cene apartmana i vila potpuno slobodno podižu do nerealnih iznosa.

Hajde da vidimo šta je tu za osudu.

Korišćenje situacije? Pa naravno, preduzetnik koristi svaku zakonom dozvoljenu situaciju na tržištu iz koje misli da može da izvuče zaradu i povrati uloženi kapital. Neće valjda da radi s gubitkom pa da onda traži od države da mu pokrije gubitke.

Ima tu još jedno nerazumevanje. Skupe luksuzne kuće za odmor nisu se pojavile za iznajmljivanje ovog leta, one postoje već nekoliko godina i svake sezone su po nekoliko meseci unapred rezervisane, bez obzira na „visoku cenu“ zakupa. Ti objekti i jesu namenski pravljeni za klijentelu veće kupovne moći.

Slobodno podizanje cena?

Ne razumem šta znači da vlasnici podižu cene zakupa do „nerealnih iznosa“? Sve dok se potrošači otimaju da plate tu cenu, vlasnici će se držati te cene. Koliko čujem, svi luksuzni smeštajni kapaciteti na Fruškoj gori (i po Srbiji) zakupljeni su do kraja septembra.

Vlasnici su se ili zadužili ili uložili svoju ušteđevinu da bi napravili vrhunski turistički objekat. Pre nego što su počeli da grade, izračunali su koliko vremena je potrebno za povrat uloženog novca i došli do cene dnevnog zakupa. Ko to hoće da plati, hoće. Ko neće, neka traži jeftinije. Najvažnije je da ima za svačiji džep.

Tako je i sa letovanjem u inostranstvu. Onaj ko ima manje para ne ide u superluksuzne hotele na Bahamima, nego u jeftine (a dobre) u Turskoj. Ne ide u Elounda Mare hotel na Kritu nego u privatni smeštaj u Paraliji.

Naročito ne razumem pozive državi da interveniše. Kako i iz kog razloga da interveniše? Da li inspektor treba da propiše cenu dnevnog najma vile s bazenom i teniskim terenom i da kazni vlasnika koji tu vilu iznajmljuje po ceni aranžmana na Maldivima?

Državu na takav potez huškaju oni koji veruju da se vraćamo u doba sindikalnog turizma i da oni zaslužuju bar deset dana letovanja u superluksuznoj vili na obroncima Fruške gore po sindikalnoj ceni i po mogućstvu na rate.