Bez histerije i tvrđenja pazara

Histerija inhibira aktivizam i kreativnost. Vodi državu, društvo i pojedinca u povlačenje, pasivizaciju i mirenje sa sudbinom. Neće nam sada pomoći pravoslavni slogan „trpen-spašen“, naprotiv, moramo da se borimo i tražimo načine da preživimo ako nam sledi ono što (ponekad) najavljuju kao apokalipsu nedovoljno odgovorni epidemiolozi i profesionalni katastrofičari.

Nepoznanica je kakve će posledice po ekonomiju imati epidemija pred zimu. Da će biti teško, nema zbora. Ko misli da među nama poslovnim ljudima nema uplašenih, grdno se vara. Znam kolege preduzetnike koji više paniče od dr Kona. Firme su im ozbiljno ugrožene, nije im lako da otpuštaju zaposlene ali su stegli zube i neće da potpišu predaju.

Sindikati nam nisu partner od pomoći. Previše kukumavče iz čega zaključujem da su procenili da im je sad trenutak da tvrde pazar. Najveći deo onoga što zahtevaju nema veze sa zdravom pameću – kako da u mojoj fabrici ispoštujem fizičku distancu od dva metra na proizvodnoj liniji koja predviđa razmak od jednog metra? Nikako drugačije nego da polovini zaposlenih na toj liniji dam otkaz.

A sindikat traži da ne otpuštam radnike i da u fabričkoj hali poštujem mere zdravstvene zaštite. Pa ne može „i jare i pare“. Ali, ko će to da objasni sindikalnim liderima.

Bolje bi bilo, i to je moj predlog, da zajednički i trezveno procenimo šta nas čeka pred Novu godinu i šta nam je činiti tim povodom. Da razradimo i najcrnji ali i realan scenario. Za optimizam, nažalost, nema mesta. Možda bi bio dobar predlog za neki srpski „Novi sporazum“.

Zvuči ambiciozno, ali ambiciozna akcija jedina nam je nada da izbegnemo ono zašta znamo da nas očekuje u bliskoj budućnosti. Očekivao sam, i još se nadam, da država bude medijator takvog razgovora, ona treba da je zainteresovana za opstanak i preduzetnika i sudbinu radnika. Ali, njoj je izgleda dovoljno što je zbrinula svoje zaposlene.

U sred ove korona nesreće vidim da se naša država, nažalost, zabavlja sama sa sobom, kobajagi pregovara o formiranju nove Vlade. Čujem da bi nova Vlada mogla da bude formirana između 15. avgusta i 15. septembra. Aman ljudi. To je čisto gubljenje tempa u vreme kad je svaki dan važan kao godina. U šahu kad izgubiš tempo, nema šanse da se vratiš u meč. E, toga se ja bojim.

Nije vreme za političko fantaziranje i glumatanje formalne demokratije (kod nas nema nikakve), baš zbog signala da bi ekonomska situacija na jesen mogla da se pogorša. Vlada mora odmah, ali odmah, da se formira i da započne s ekonomskom politikom prilagođenom pandemiji.

To više neće moći da budu samo ekonomske politike koje je Vlada do sada sprovodila i reforme o kojima se do sada debatovalo. Potrebno je mnogo, mnogo više i ta nova strategija morala bi da se formuliše u dijalogu nas privrednika i kreatora ekonomske politike.

Mnogo se plašim da će u novoj Vladi opet sedeti neznalice. A sad su nam najpotrebniji ministri koji imaju znanje. I predsednik države, ako mu je stalo do dobrobiti privrede, morao bi da pod hitno uzme dvojicu nezavisnih ekonomskih savetnika.

Pokazalo se da nam je predsednik mnogo „tanak“ s ekonomijom. Koristim priliku da kažem kako bi ta dvojica savetnika trebalo da budu jedan dokazani biznismen i jedan iskusni ekonomista.

Za savetnike je najvažnije da su ljudi od integriteta, da oni predsednika mogu da ubede u najbolja rešenja a ne da on s njima „briše patos“, kao što to radi s nesrećnim doktorima u Kriznom štabu za borbu protiv korona virusa.