Biznis koji je nestao

Mnogo puta u životu čuo sam ovu rečenicu. Dolazili su mi mnogi „biznismeni“ s raznim poslovnim idejama, samo im je falilo deset miliona da im biznis procveta. Podrazumeva se, deset miliona evra, dinari im nisu rešavali problem.

Čitam pre neki dan da predstavnik turističkih agencija vapi kod države za deset miliona evra da ih spase od propasti.

Džaba. Potraje li pandemija, turističkim agencijama, nažalost, nema spasa. Čak su i osiguravajuće kuće digle ruke od njih kao rizičnog biznisa.

Nikome u privredi nije lako. Tržište usluga koje nude turističke agencije se ugasilo. Niko ne zna koliko će takva „suša“ na tržištu trajati. Turističke agencije veruju da će kriza potrajati do iduće letnje turističke sezone i da im treba deset miliona evra da dotle završe poso.

Zato su tako agresivne u lobiranju da od države dobiju finansijsku slamku spasa. Ali, šta ako, daleko bilo, pandemija korona virusa potraje duže, ako se produži na celu iduću godinu (što predviđaju neki epidemiolozi)? Da li će onda vlasnici turističkih agencija svakih šest meseci tražiti od države po 10 miliona evra da prežive do sledeće „zelene grane“?

Ovakav tržišni poremećaj ne može se rešiti državnim intervencijama. Nema tih budžetskih para koje mogu nadomestiti nestanak interesovanja za turističke aranžmane.

Mnoge će mi kolege iz te branše odmah gurnuti pod nos primer nemačke turističke kompanije TUI u čije se spasavanje uključila država. Naravno, TUI nije samo klasična turistička agencija, to je najveći svetski poslovni konglomerat za pružanje turističkih usluga koji opslužuje jedno od finansijski najpotentnijih tržišta na svetu.

Da bi izbegla propast kompanija TUI pokušava da se spase kombinacijom mera štednje (otpušta 8.000 zaposlenih i prepoloviće flotu aviona) i jačanjem likvidnosti. Sa kreditorima (nemačkom razvojnom bankom KfW i poslovnim bankama) dogovoreni su krediti od 2,1 milijarde evra a još 300 miliona evra obezbediće se prodajom korporativnih obveznica.

Državni ekonomski stabilizacioni fond (VSF) izrazio je spremnost da kupi polovinu tih obveznica, što znači ulazak države u vlasničku strukturu TUI.

Namerno sam naveo više detalja vezanih za TUI da bih pokazao da su moguće razne vrste paralela Nemačke i Srbije.

Prvo, sve turističke agencije u Srbiji zajedno nemaju takvu snagu kakvu ima TUI. Sve srpske turističke agencije zapošljavaju 7.000 ljudi, hiljadu manje nego što će TUI otpustiti u okviru mera štednje. Domaće turističke agencije ne opslužuju tako veliku i bogatu klijentelu kao TUI. A nemaju ni avione i brodove.

Zatim, zanemarljiv je i doprinos domaćih turističkih agencija bruto domaćem proizvodu. Sve su to, uz ugašeno tržište, razlozi zbog kojih ne vidim potrebu da ih država spasava. Čak i da sve u Srbiji propadnu, onog trenutka kad tržište oživi pojaviće se nove koje će promptno zadovoljiti novu tražnju klijentele za turističkim aranžmanima.

Verujem da neće sve turističke agencije propasti. Vlasnici onih agencija koji žele da prežive neće tražiti pomoć od države nego će iznalaziti preduzetnije načine za opstanak.

Na primer, ako veruju u svoje poslovne planove prilagođene krizi onda će lakše ubediti banke da ih prate s kreditima. Ili će ponuditi deo vlasništva svojih agencija drugim investitorima. Savetovao bih im da se njih nekoliko dogovore, da se merdžuju i naprave dve-tri (velike i jake) firme za prodaju ove vrste usluga. Nekome to može izgledati kao nedozvoljena koncentracija na tržištu, ali vredi i to pokušati.

Hoću da kažem da sedenje, kukanje i očekivanje pomoći od države nije i ne sme biti svojstveno preduzetnicima.