Da ih je bar 200.000

Za moje pojmove, malo.

A i za Srbiju nije neka referenca kad se već toliko hvali da je neki lider.

Tek nešto manje od 35.000 građana zaradilo je prošle godine iznad 3.268.224 dinara (više od trostruke prosečne isplaćene godišnje zarade).

Istina, za godinu dana broj građana koji su se svojim zaradama upisali u krupne poreske obveznike povećan je za oko 4.500.

I iznos najveće godišnje zarade povećan je sa 11 na 18 miliona evra (naravno, u dinarima).

Prijavljeni prihodi za prvih sto podnosilaca poreskih prijava sa najvećim zaradama kreću se u rasponu od oko 700.000 evra mesečno do oko milion i po.

Sve je to OK, ali i dalje je mali broj građana koji plaćaju porez na zaradu.

Ne kaže se slučajno ”bogati pojedinci – bogata država”.

Ako Srbija stremi da bude bogata država onda bi, po mojoj proceni, bar 200.000 građana moralo da zarađuje tri puta više od prosečne plate.

To je jedva 10 odsto od ukupno zaposlenih. Naravno, to ne zavisi od nečije dobre volje. To je ekonomski proces, zakonitost.

Ako želi da napreduje mnogo brže i kvalitetnije od država na koje se ugleda, Srbiji trebaju kvalitetni (i vanserijski) kadrovi koji će osmišljavati i voditi visok rast kompanija koje ih angažuju.

Nisu to samo menadžeri, direktori, inženjeri, programeri, ekonomisti, pravnici…

Takvi kadrovi su skupi, mnogo koštaju.

I treba da koštaju tri puta više od plate Dušana Vlahovića u Juventusu, koji je plaćen da ”staru damu” vrati na tron Serije A.

Njihove plate i treba da budu visoke a mediji ne treba da podstiču jeftina populistička poređenja s prosečnom zaradom u Srbiji.

Kad bi nam ideal bio prosečna plata onda bi nam i država bila prosečna.

A to valjda ne treba da nam bude cilj.

Mora da postoje drastične razlike u zaradama (naravno, na osnovu znanja i doprinosa, a ne odlukama Centralnog komiteta) jer je samo tako moguć ekonomski i društveni progres.

Rast zarada najbolje plaćenih menadžera i stručnjaka nama biznismenima nosi i jednu veliku opasnost koja jeste normalna pojava na tržištu – stalno otvoren prelazni rok u relativno skromnom rezervoaru ponude takve radne snage.

Ljudi koji vode moju kompaniju i koji su odlično plaćeni za svoj posao sve su češće izloženi basnoslovnim ponudama, uglavnom stranih kompanija koje posluju u Srbiji, da pređu da rade za njih.

Tu trku prihvatam da ne bih izgubio najkvalitetnije kadrove koji mojoj kompaniji prave zadovoljavajući nivo profita. To znači da njihove zarade moram da povećam 50 do 100 odsto.

Dogodi li se da strane kompanije uspeju da vrbuju neke od mojih top menadžera, preostaje mi samo da vrhunske kadrove tražim na svetskom tržištu, od Indije do Amerike.

Za mene već rade stručnjaci iz inostranstva, istina na nešto nižim pozicijama odlučivanja. Iskustva su fantastična.

A kako stvari stoje, uskoro ću i u bordu direktora imati strance sa platama koje su imali u prethodnim firmama.

Bitka za najbolje kadrove ubrzaće trku u visokim zaradama i povećati broj građana koji postaju klijenti Poreske uprave.

Rast najviših zarada stvara od Srbije primamljivo tržište za najkvalitetniju stranu radnu snagu.

Međutim, osim svetskih plata Srbiji fali još nešto što bi privlačilo vrhunske kadrove da ovde rade i žive.

Jedan moj kolega smatra da u Srbiji sada ima luksuznih stanova i kuća koje stranci preferiraju, ali nedostaje još jedan detalj kvaliteta života koji postoji u razvijenim državama – originalni dućani s luksuznom robom, od automobila do modnih brendova.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.