Dep nije Porter

Zadržao bih se na konkurentnosti i ne bih je posmatrao samo kao zaštitu konkurencije i kontrolu državne pomoći (mada su i one važne zbog suzbijanje povreda tržišnog poslovanja). Gledao bih na konkurentnost države šire, kroz njeno pozicioniranje u novim svetskim trendovima.

To je važno i za nas poslovne ljude. Nije više dovoljno samo ispunjavati tradicionalne kriterijume iz Doing business liste Svetske banke o poboljšanju uslova poslovanja. Da bi izašli iz prosečnosti i da bi Srbija postala globalno konkurentna država potrebna nam je moćna vizija i operativna strategija.

Za konkurentnost zemlje nije dovoljno da naš predsednik ugosti Džonija Depa, kao što za Rusiji ništa ne znači (osim za domaću upotrebu) to što Putin večera sa Stivenom Sigalom ili za Severnu Koreju to što se Kim Džong Un druži sa Denisom Rodmanom. Džoni Dep može učiniti Srbiju vidljivijom u svetu, ali ne i kompetitivnijom u međunarodnoj podeli rada.

Za to je potrebno mnogo više, za šta (nažalost) naše političke vođe nisu talentovane. Potrebno je zamisliti svet, ne Srbiju, u ekonomskom smislu u naredne dve decenije i ta vizija treba da bude vodilja u rukovođenju državom.

Potrebno je mnogo znanja (koje, nažalost, naši političari nemaju) i mudrosti pa sagledati koje će tehnologije promeniti svet narednih pet-deset godina, kako će izgledati dinamika takmičenja država, kako sačuvati i obezbediti intelektualni kapital kao ključni resurs novog sveta. Sada već desetine hiljada izvrsnih stručnjaka koji su otišli iz Srbije, bežeći od države koju je zarobila Srpska napredna stranka, stvaraju novu vrednost za zemlje koje su im pružile utočište, gostoprimstvo i poštovanje.

Kao što je i u spoljnoj politici prošlo vreme nesvrstanog svaštarenja, tako je i u ekonomiji prevaziđena paradigma da privreda jedne države treba sve da proizvodi. Srbiji je potrebna specijalizacija na dve-tri oblasti gde država može postati regionalni, evropski ili svetski centar.

Dakle, specijalizacija, ne svaštarenje. Priroda konkurencije je da ili postaješ bolji od drugih ili nestaješ. Naša zemlja mogla bi da se rukovodi izrekom „Ako je uporedivo, onda nije Srbija“. To je ono što harvardski profesor Majkl Porter zove kompetitivna prednost nacije.

U godinama koje slede smart connected product biće vrhunsko načelo svetske privrede. Bez trunke nacionalne narcisoidnosti verujem da takvu šansu na Balkanu ima samo Srbija, ali sam skeptik po pitanju sposobnosti naših političara da tu šansu materijalizuju.

Naš predsednik se oprobao s raznim savetnicima, uglavnom političkim, savetovao bih mu da angažuje spomenutog profesora Portera (ili nekog sličnog eksperta-konsultanta), jer sad je trenutak (da ne kažem poslednji) da se formuliše projekat konkurentnosti Srbije. Zašto mislim da je poslednji trenutak? Zato što postoji realna pretnja od ulaska novih konkurenata u svetsku ekonomsku arenu, pretnja supstituta i pretnja pojačanog rivalstva između aktuelnih konkurenata.

Povećanje konkurentnosti naše države u svetskoj podeli rada obezbediće i toliko neophodan „zajednički prosperitet“ čiji nedostatak i iluziju živimo već izvesno vreme zbog stagnacije srednje klase izazvane tehnološkim napretkom.