Diskretni šarm

Do skoro sam verovao da bi taj preokret mogao da znači ulazak sveta u komunizam, ali Kovid 19 i rat u Ukrajini iscrtali su obrise novog svetskog poretka u kome će dominirati – država.

Političari su, kao po nekom prećutnom dogovoru, iskoristili priliku da etatizam promovišu kao poželjan i jedini moguć odgovor na učestale krize. To je pre neki dan ponovo demonstrirao i već spomenuti političar.

Država u ulozi spasioca, sve češće i masivnije donosi „jedino moguće, hitne i neizbežne“ odluke, tobože zbog novonastalih okolnosti.

Kod građana i poslovnih ljudi indukovan je strah od aktuelnih globalnih kriza. Logično, ljudi se velike zebnje oslobađaju tako što traže sigurnost i utočište, a države su se velikodušno ponudile da pomogne.

Imaju na raspolaganju ogromne budžete, kad ponestane novca centralne banke doštampaju koliko političarima treba, suspenduju tržište kad god im odgovara.

Paket pomoći američke države težak je 800 milijardi dolara a zemlje EU utrkuju se koja će više milijardi evra podeliti građanima i privredi i najavljuju brutalni atak na tržišta uvođenjem kontrole cena.

Obični ljudi lako padaju na „diskretni šarm“ državnog intervencionizama. Teško je odupreti se „danajskim“ darovima u neizvesnim vremenima.

Pod okriljem novih okolnosti ideje o individualnoj i preduzetničkoj slobodi su preokrenute, uloga pojedinca u srži društva umanjena a uspostavljena uloga i odgovornost institucija iskrivljena.

Nas poslovne ljude država potiskuje iz biznisa, građani počinju da očekuju previše od politike, a premalo od sebe.

Cena ulaska države na tržište je visoka: administracija postaje sve veća, odlučivanje države širi se i na oblasti gde nikad do sad nije imala ingerencije, a sistemska korupcija se širi pandemijskom progresijom usisavajući ogroman novac i povećavajući individualno i društveno siromaštvo.

Krizama isprovociran državni intervencionizam ugrožava dosadašnje principe prosperiteta – privatnu svojinu, vladavinu prava, slobodna i konkurentna tržišta i ograničenu vladu.

Rizici etatizacije po slobodu i prosperitet ne bi smeli da se minimalizuju.

Ne treba aplaudirati državi i stalno je podsticati da deli nove i veće rente.

Gde sve to vodi? Ne znam. Siguran sam jedino da nestaje svet u kakvom smo do sada živeli i radili.

Ni jedna država neće se dobrovoljno odreći moći koju sada stekne niti će bez borbe prepustiti pozicije na tržištima koje sada osvaja.

Nema nikakvih garancija da će se političari u budućnosti ponašati široke ruke kao danas i da će biti „na polzu“ građanima i privredi. Izvesno je da nastaje stalež klasno neobojenih podanika.

Radnici grdno greše ako veruju da će ta nova država biti njima naklonjena, kao u doba komunizma. Neće to biti radnička nego klijentelistička država. Njen je interes da subvencioniše određene interesne grupe koje će političkim elitama omogućiti da se što duže održavaju na vlasti.

Naizgled nehajno, ali dubinski otrovno, novčano razbacivanje države da bi se ublažile posledice pandemije i rata nagoveštava inflaciju kao dugoročnu sudbinu sveta. To je cena koju će platiti taoci države-spasioca.

Sada već širom sveta prihvaćen model državne pomoći zakonito će proizvoditi neodgovorno kreiranje politike i podsticati prekomernu i pogrešno raspoređenu potrošnju.

Poznato je da taj model umanjuje odgovornost političara za neuspehe, a istovremeno stvara skupu birokratiju, zahteva mnogo propisa i podriva demokratsku kontrolu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.