Dokle više

Analizirajući loše stanje u kojem je Srbija, onako usput oplajvazio je i po nama poslovnim ljudima. „Pogledajte naše tajkune“, posebno je skrenuo pažnju gledaocima na sukrivce za loše stanje u Srbiji a onda poentirao: „Niko od njih ne bavi se proizvodnjom, sve je uvoz-izvoz, trgovina“.

Čista neočekivana demagogija. U stilu prizemne političke propagande „kad je teško, a ti zapljuni tajkune“. Upravo tako postupio je sadašnji predsednik Srbije pre deset godina kad je krenuo u rat s tajkunima da bi sakupio što više glasača pred izbore. A sad isto to misli predsednikov „ljuti“ protivnik.

Može li se Srbija ikad otrezniti od tog trulog narativa iz kafanske galerije koji po zagušljivim beogradskim bircuzima uporno egzistira od prvih godina srpske tranzicije a nema pokriće u realnosti i boluje od jake nostalgije naherene na levu stranu?

Nisam siguran. I ne bih sav taj memljivi zadah pripisao samo neznanju, čisto sumnjam da je samo ono, više verujem da su to ostaci pitke demagogije koja „pali kod naroda“ ma s koje ideološke strane dolazila. I nisam siguran da naš narod zaslužuje baš ovakvu elitu.

Ne bih se ovog puta upuštao u raspravu o demagoškim porivima takvog narativa, podastirem činjenice.

Evo spiska nekolicine mojih kolega industrijalaca (izabranih po sećanju) koji u portfoliju svojih kompanija imaju proizvodnju: Miroljub Aleksić (metalska i prehrambena), Božidar Petković (hemijska), Andrej Jovanović (prehrambena i metalska), Bratislav Milanović (metalska), Filip Cepter (metalska), Nebojša Šaranović (prehrambena i papirna), Nebojša Šaponjić (agro), Radovan Milojević (metalska), Stanko Popović (hemijska), Vladimir Lazarević (drvna), Miroslav Mišković (agro), Rodoljub Drašković (prehrambena), Zoran Drakulić (energetika), Miroslav Aleksa (agro), Veselin Jevrosimović (IT), Gojko Muhadinović (agro), Ranko Sočanac (agro), Miomir Nikolić (farmacija), Petar Matijević (agro), Željko Tomić (IT), Velimir Jovanović (agro), Zvonko Gobeljić (hemijska i agro), Tanasije Katanić (medicinska oprema), Vuk Hamović (energetika), Miodrag Kostić (agro), Bojan Radun (prehrambena), Branko Milutinović (IT), Đorđe Momirović (tekstil, moda), Kosta Čolović (građevinski materjal), Dušan Mojsilović (agro i hemijska), Aleksandar Obradović (farmacija), Mladen Starčević (mašinska), Dušan Perović (metaloprerađivačka), Vojin Starčević (prehrambena), Branislav Baćović (logistika), Bojan Milovanović (energija), Sead Numanović (drvna), Milan Vidojević (mlekarska), Aleksandar Stojanović (mesna), Milan Lončarević (tekstilna), Dragan Aleksić (stočna hrana), Rajko Mikač (ambalaža), Dobrosav Bojović (građevinska), Đorđe Romoda (mašinska), Rade Veselinović (metaloprerađivačka), Rade Ljubojević (agro)…

I da ne ostane bez odgovora. Nema ničeg lošeg baviti se uvozom, niti je to per se nezakonita delatnost. Da nema uvoza, spomenuti gost jedne televizije išao bi go i bos jer koliko sam primetio sva garderoba na njemu bila je uvozna.

Uvoz je bitna privredna grana za jednu zemlju. Država je ta koja određuje stepen liberalizacije spoljne trgovine i za te mehanizme makroekonomske politike nisu ni odgovorni ni nadležni poslovni ljudi. Biznismeni u taj posao ulažu svoj (naglašavam, svoj) kapital i očekuju da, je l’ te, ostvare zaradu.

Ako intelektualna elita, kao nosilac prosvetiteljstva, ima gadljiv odnose prema poslovnim ljudima izgrađen na neistinitim tvrdnjama šta onda očekivati od naroda.