Država nas muze

Ne razumem one koji veruju da će biti mleka na tržištu jer „država daje garancije“. Baš me interesuje kako će to država da muze svoje krave, pravi svoje mleko i prodaje u svojim prodavnicama. Nemoguća misija. A posebno je pitanje zašto država daje bilo kakve garancije kad njen primarni posao nije da snabdeva tržište mlekom.

„Biće katastrofa ako se ne umeša država“, vape mediji koji se deklarišu kao ozbiljni. Pa zar katastrofa (nestašica) nije nastupila baš zbog mešanja države. I sad neko misli da će još veće mešanje države povećati efikasnost krava.

Moje kolege prerađivači mleka jasno kažu da im se trenutno ne isplati da prerađuju mleko jer su troškovi veći od prodajne cene. U tom priznanju krije se sva istina. A farmeri osuđuju državno ograničavanje cene baš u trenutku kad su počeli da pravi profit. „Dosta ste pili jeftino mleko“, to je poruka proizvođača koju moraju da uvaže i država i potrošači.

Na tržištu se već pojavilo mleko iz uvoza. I to je u redu, tako i treba da reaguje tržište. Uvoz će privremeno smiriti potražnju ali neće dugoročno rešiti problem domaćeg mlekarstva. Ako baš želi da pomogne, država može da subvencioniše farmere, kako to rade zemlje Evropske unije.

Mislim da je pametnije da pusti tržištu da određuje cenu mleka a da subvencioniše potrošače čija je kupovna moć slaba. Jer, zašto bi bogati potrošači, kojih je u Srbiji ipak mnogo više od siromašnih, plaćali mleko čija je cena ispod proizvodne.

Ambicija države da se meša u ekonomske poslove i arbitrira na tržištu stvoriće još veće nestašice. Nije problem samo u tome što državu vode neznalice, nego u tome što država ne treba da se bavi poslom koji bolje od nje rade privatne kompanije. Tržišni regulatori će se, efikasnije od države, izboriti i sa mešetarima koji samo nakratko love u mutnom.

Nastavi li država da potrošačima glumi spasioca „razviće“ vrzino kolo praznih rafova, potrošačke histerije, državnih naredbi o propisanim količinama i cenama proizvedenog mleka, mesa, zejtina, protesta proizvođača, propasti stočnog fonda i gašenja agrarnih biznisa.

Poljoprivreda i energetika dve su privredne grane na kojima se bez ostatka vidi poguban uticaj države. Država dugo i uporno radi protiv proizvođača, tako što ograničava cene njihovih proizvoda da bi se dodvorila potrošačima, i bogatim i siromašnim. Energetika je načisto devastirana, a agraru se loše piše vrlo brzo. Čujem da su moje kolege koji imaju velike farme svinja u tolikim gubicima da bi najradije zatvorili imanja, ali ne znaju šta da rade sa životinjama.

Stanje u poljoprivredi izgleda solidno zahvaljujući nama krupnim biznismenima jer veliki obim posla omogućava da duže izdržimo tržišne poremećaje do kojih dolazi zbog mešanja države. Ali, stanje u malom agrarnom biznisu je loše – zla sudbina čeka hiljade seljaka, koji naivno veruju da će ih država u spasiti. NJihov opstanak moguć je samo na tržištu koje će ih nagraditi za trud i marljivost. Ili kazniti ako pogrešno rade. I samo su to ispravne lekcije.

Može Vlada da suspenduje tržište, što trenutno uspešno radi, ali ne može da efikasno reši nestašice.

Pogrešna politika neumitno vodi ka tome da Srbija uvozi hranu, kao što uvozi struju. A mogla bi da izvozi i struju i još više hrane. Umesto toga imaćemo sve češće nestašice i histeriju potrošača.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.