E, moj predsedniče

Zar mu je i sedam godina pošto je okončao mandat trebalo da nas ubeđuje kako je bio nedorastao funkciji koju je obavljao?

O tim pitanjima razmišljam od kad sam pre neki dan čuo nesrećnu izjavu bivšeg predsednika Borisa Tadića, kojom pere ruke od nekih navodno spornih privatizacija. „Nijedna od 24 sporne privatizacije nije se desila u periodu moje izvršne vlasti“, rekao je Tadić za televiziju „Naša“.

Neda đavo mira bivšem predsedniku pa ponovo pokušava da se dodvori jeftinim populizmom. I zašta će da se uhvati nego za privatizaciju, koja mu je bila omiljeno oružje u krstaškom ratu koji je za svog mandata vodio protiv tajkuna, privatne svojine i kapitalizma.

Sad kad je populizam ponovo omiljena alatka vlasti, Tadić uzvikuje „nisam ja, majke mi“. Da li su „sporne privatizacije“ zaista bile sporne? Tadić ne razmišlja o tome, voljan je da se pokaje, spreman da se stavi na polzu narodu i kaže kako on, da ga je neko pitao, ne bi odobrio ni jednu privatizaciju, a ne samo te „sporne“. Nego, srećom, niko ga nije pitao u ono ključno vreme, kad se pravio model privatizacije. Da je tada Boris Tadić bio premijer umesto Zorana Đinđića, Srbija bi se još valjala u Miloševićevom blatu. Kako je izgledalo to valjanje svedočili smo u njegovom mandatu koji se poklapao sa svetskom ekonomskom krizom, pa smo mogli lepo mogli da vidimo Tadićeve državničke sposobnosti.

E, moj predsedniče!

Ko sad bije po ušima Borisa Tadića da se tako sramno distancira od privatizacije? Niko. Problem je što on sam ni sad ne razume da je privatizacija ključni mehanizam prelaska društva iz utopije u realni svet. Ne postoje 24 sporne privatizacije. NJih su izmislili slični njemu koji privatnu svojinu vide kao zlo. Tadiću nisu sporne 24 privatizacije, njemu je sporna privatizacija kao proces tranzicije i modernizacije Srbiju. Pojam „sporne privatizacije“ ostao je da lebdi u javnosti kao etiketiranje, najpre Zorana Đinđića, hrabrih političara koji su nameravali da promene Srbiju. Ni jedna od te 24 izmišljene sporne privatizacije nije dobila sudsku potvrdu (domaću ili inostranu) da je „sporna“. Je li sud dokazao nečiju krivicu? Koliko je slučajeva procesuirano? Koliko je aktera osuđeno?

Malo ko se kao Boris Tadić radovao svetskoj ekonomskoj krizi za koju je verovao da će počistiti nas srpske biznismene, to kapitalističko „smeće“ koje je Đinđić posejao. Zato je obećao narodu da će on, kao predsednik države, da ga zaštiti od krize, kapitalističke pošasti i tajkuna. Kad je Angela Merkel pravila pakt s biznismenima i radnicima da bi spasili ekonomiju Nemačke, predsednik Srbije krenuo je u hajku na nas biznismene i počeo nemilice da rasipa državni novac da bi obezbedio sebi glasačku bazu. Niti je spasao narod, naprotiv doveo je državu pred bankrot, niti je obezbedio glasačku mašinu koja je jedva čekala priliku da mu okrene leđa, tražeći novog vladara koji nudi još više populizma.

Niko posle demokratskih promena u Srbiji nije tako temeljno i strasno radio na demonizaciji privatne svojine i preduzetništva kao čovek koji sada glumi pokajnika i pokušava da minimizuje svoju krivicu. Tadić o privatizaciji i danas govori kao o zločinačkom poslu od koga se treba što radikalnije distancirati.

Ceo mandat predsednika nedoraslog istorijskom trenutku bio je borba protiv vrednosti tržišne ekonomije. I sad kad je bledi uspomena na Vericu Barać, Boris Tadić prčka da se udene kao nova antiprivatizaciona Jovanka Orleanka. Ili, bar da sebe klonira u Aleksandriju Okasio Kortez.