EU birokratija

Pandemija je, međutim razotkrila kako je Evropska unija postala sama sebi cilj. Odnosno, kako je briselska birokratija izvitoperila i uzaptila osnovnu ideju i dezavuisala neke od osnovnih principa. Na primer, slobodno tržište. Naznaka takvog birokratskog nauma bilo je i ranije, da podsetim na besmislene propise o zabrani proizvodnje krivih krastavaca ili o proceduri pečenja rakije.

Kako je vreme prolazimo i krize uzimale maha birokratija je uzimala za sebe sve više ovlašćenja i vlasti u upravljanju tržištem i ekonomskim poslovima, ostavljajući sve manje autonomije tržištu i preduzetnicima. Zato je Velika Britanija pobegla iz EU. Sve ono od čega su strahovale moje kolege preduzetnici – da će ih birokratija ugušiti u njihovim državama – postalo je noćna mora kad su Briselom zagospodarile nadnacionalne birokrate čiji je jedini cilj dobra plata, skupi ručkovi, prvoklasno vino, socijalne privilegije, egzotičnini vikendi i odmori, redovne teretane/fitnes klubovi i teniski treninzi.

Svedočimo tromosti i neefikasnosti EU birokratije da pandemiju stavi pod kontrolu i spase hiljade života građana Unije. Nabavka vakcine i vakcinacija stanovništva, prioritetni zadatak Evropske komisije (EK), pokazali su pravo lice birokratskog upravljanja zajednicom 27 evropskih država i otkrili da je EK sa kolopletom besmislenih institucija stvarni krivac za katastrofalno kašnjenje nabavke vakcina i vakcinacije. Nisam pročitao da je neki birokrata u Briselu dobio otkaz zato što je odbio da u petak posle 17 časova ostane dodatnih tri sata da završi neophodne poslove oko distribucije vakcina.

Ugroženi građani našli su se u lavirintu procedura, nepotrebnih pravila, papirologije, šetanja dokumenata, prebacivanja i izbegavanja odgovornosti. Nebrojeno mnogo agencija, koordinacionih tela, odbora, komisija danima (kad je vreme bitan faktor) utvrđuje efikasnost vakcina. Onda zdravstveni stručnjaci – po principima sigurnosti, ravnopravnosti i transparentnosti – pregledaju svaku vakcinu i verifikuju njenu bezbednost, pre nego što je Evropska agencija za lekove stavi na raspolaganje onima koji su najugroženiji. Potom EK deli vakcine svakoj državi-članici. Zatim će države dodeliti vakcine većim administrativnim okruzima i njihovim zdravstvenim sistemima. Onda će se vakcine deliti lokalnim zdravstvenim odeljenjima. I na kraju, ta odeljenja deliće određene doze vakcine direktno upisanim pružaocima usluga. Kroz svaki korak ovog procesa mora biti naglašena jednaka raspodela i transparentnost u skladu sa smernica koje je propisala EK.

Zamislimo da je posao sa vakcinama odradila kompanija Amazon, po planu koji je pripremila EK. Sve bi bilo završeno u najkraćem mogućem roku i perfektno jer bi kompanija i njeni zaposleni imali podsticaje da na vreme završe svaki korak procesa. Firma bi otpuštala radnike zbog lošeg rada i plaćala bi bonuse zaposlenima koji dobro rade i unapređivala bi ih. Za razliku od takvog pristupa, evropske birokrate fuukcionišu na (nama dobro poznatom) principu – radio ne radio, svira ti radio.

Pandemija je, kao retko koji drugi događaj, pokazala potrebu restartovanja Unije. Tako razumem i izjavu jednog mog domaćeg kolege koji je u nedavnom intervjuu primetio da će u budućnosti umesto EU postojati SED – Sjedinjene Evropske Države (po ugledu na SAD). Razlika je drastična i nije samo jezička.