Eutanazija i profit

Vrednost njihovih kompanija drastično se istopila od usijanja izazvanog agresivnim povećanjem baznih kamatnih stopa, inflacijom, ratom, novim širenjem kovida u Kini i pesimizmom zbog moguće recesije.

Na velikoj Njujorškoj berzi „isparile“ su stotine i stotine milijardi dolara u najgoroj godini posle svetske ekonomske krize iz 2008. Primera radi, referentni indeks S&P 500 pao je 19,5 odsto, izraženo u novcu to je smanjenje tržišne kapitalizacije od oko osam biliona dolara.

To su deprimirajući podaci.

Nisam srećan kad vidim kako neki čudaci likuju zbog berzanskog sunovrata ne razumevajući razliku između ličnog bogatstva i vrednosti kompanija.

Ali kako god da bilo, Berza je ostala jedino pravo mesto na kome se trguje i gde se formira cena deonica.

Što pokazuje i lanjski skok indeksa vrednosti energetskih kompanija (59 odsto) izazvan rastom cena nafte, gasa i električne energije u vreme kad su se vrednosti gotovo svih drugih kompanije spuštale naniže.

Od katastrofalnih lanjskih rezultata Volstrita odudara vest da je Beogradska berza (domaće tržište akcija) završila prošlu godinu u – plusu.

Istina, plus je samo 0,5 odsto, ali malo li je kad su većina regionalnih i glavne svetske berze u minusu. I kad bi se na ovome stalo, imali bi mi u Srbiji razloga da likujemo.

Ali, ne lezi vraže.

Taj skromni rast od pola procenta potpuno bledi pred podatkom da je lane na Beogradskoj berzi ostvarena najmanja trgovina akcijama još od 2002-03. godine kad je obnovljeno berzansko poslovanje u Srbiji.

Dakle, istorijski minimum.

Bedna likvidnost sugeriše da je Beogradska berza u eutanaziji.

Ali, to i nije neka novost, ona odumire već 10-15 godina. S tržišta akcija povlače se kompanije jer nemaju interes da tu budu, a bogati portfolio investitori ne „njuše“ visok profit pa zato i ne dolaze.

Ne pamtim kad je neki moj kolega koristio Beogradsku berzu da prikupi dodatni kapital za razvoj.

Infuzija koja je Beogradsku berzu lane održavala u životu bila je trgovina državnim vrednosnim hartijama. Ali, koliko je, s jedne strane, država bila „faktor“ životarenja, toliko je s druge strane zaslužna za eutanaziju srpskog akcionarskog tržišta.

Vlasnici kompanija koriste berze da pribave kapital potreban za razvoj, a da bi se na njima trgovalo potrebno je da postoji mreža institucija (tržišna infrastruktura) koja obezbeđuje poverenje i omogućava slobodno formiranje cena akcija i pravna država da zaštiti prodavce, kupce, berzanske posrednike i njihove ugovore od svačije samovolje.

Berza nije tržište za državu kontrolisanog haosa kakva je Srbija i zato je naša Berza „fikus“. Imamo je, ali kao da je nemamo.

U uslovima uništenih tržišnih institucija vrednost kompanija zavisi od raspoloženja jednog vantržišnog (političkog) faktora. Voljom političkih elita Srbija je zemlja s bankocentričnim finansijskim sistemom.

Kad god nama poslovnim ljudima zatreba kapital za nove investicije mi idemo u banku. Ne žalim se na banke, hoću samo da kažem da su one naš prinudni izbor u nedostatku drugih izvora kapitala.

Bogati portfolio investitori izbegavaju Beogradsku berzu jer tu nema profita. Za razliku od njih, dolaze drugi investitori (pa i američki) koji ulažu kapital u razne industrije.

Vidim pre neki dan da jedan od viđenijih srpskih prvaka javno propituje šta to tačno inspiriše dolazak američkih investitora u Srbiju – stanje ljudskih prava, spoljna politika, sloboda medija, radnička prava, borba protiv korupcije…?

Ma ništa od toga. Investitore jedino ispiriše – profit.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.