Gde nam se dede 100 evra

Ne sećam se da sam negde video istraživanje o načinu trošenja te, istina, skromne sume. Verujem da bi iz tih podataka ponešto moglo da se nasluti o prirodi našeg ekonomskog modela i ekonomskog mentaliteta i izvuku naravoučenija.

Uz rizik greške, mislim da su građani slabijeg imovnog stanja taj novac potrošili za hranu i račun za struju. Mnogo se polemike vodilo da li dobrostojeći građani treba da dobiju 100 evra, država je odlučila da svi prijavljeni dobiju tu „stotku“.

Ali, našta su dobrostojeći građani potrošili 100 evra?

O tome razmišljam pošto sam pre neki dan pročitao vest šta će s državnom antikriznom pomoći od 1.400 dolara učiniti Amerikanci posle odluke Kongresa da svakom građaninu odobri toliku sumu novca. Neko će reći da je neumesno porediti 100 evra i 1.400 dolara. Tačno. Ali, što bi rekli ekonomisti, važni su trendovi i ponašanje.

Naravno da je nekog zaintrigiralo našta će boljestojeći građani potrošiti 1.400 dolara državne pomoći. Pretpostavka je da nisu svi Amerikanci siromašni i da će svi morati sav taj novac da potroše na hranu. Taj koga je golicala radoznalost bila je Dojče banka.

U njenom nedavnom onlajn istraživanju otkriveno je da će svaki sedmi od deset Amerikanaca s delom novca dobijenim od države otići na Berzu da kupi deonice neke od listiranih kompanija. Gledano po starosnoj strukturi 53 odsto ispitanika, starih između 25 i 34 godine, planira da potroši 700 dolara na kupovinu deonica.

Nešto mlađi Amerikanci, oni između 18 i 24 godine, potrošiće 560 dolara od državne pomoći na kupovinu akcija a građani između 35 i 54 godine za tu namenu daće oko 520 dolara.

Kad se posmatra dohodovna moć ispitanika, najviše ih je bilo (34 odsto) iz grupe sa srednjim godišnjim prihodom (69.000 dolara), a 59 odsto ispitanika ima posao s punim radnim vremenom.

Pedantni bankari odmah su izračunali da će kupovina akcija novcem od državne pomoći doneti na tržište priliv od 170 milijardi dolara. S tim novcem kompanije će moći da, pod povoljnijih uslovima od bankarskih kredita, obezbede stabilnije poslovanje i lagodnije troše novac za razvoj.

Sada zamislimo na trenutak da je samo 10 odsto građana Srbije (oni boljestojeći) moglo na berzi da za 100 evra kupi akcije neke od listiranih kompanija. To je 40 miliona evra. Naravno, to je mnogo manja suma nego ona u Americi. Ali, ni Srbija nije Amerika. Jedno je sigurno, s 40 miliona evra neke od naših kompanija mogle bi da se „raskomote“ u razvojnim planovima.

Nažalost, mi smo tu mogućnost propustili. Dva su (povezana) razloga. Prvi, naša berza postoji ali kao da ne postoji. Drugi, mi nemamo naviku, nismo naučeni a nemamo ni znanje da ulažemo višak novca u akcije.

Šta bi (i u vreme krize) mogli da naučimo od Amerikanaca?

Istraživanja pokazuju da je 45 odsto ispitanih građana Amerike prošle godine uložilo prvi put svoj novac u kupovinu akcija na berzi. Zatim se dogodio još jedan novi, zanimljiv fenomen – mali investitori „igrali“ su na kupovinu deonica kojima je padala vrednost, očekujući da će zaraditi na njihovom kasnijem rastu.

Živost na berzi izazvaće, između ostalog, i odluka velike grupe Amerikanaca, među kojima ima starih ali i novih malih berzanskih igrača, da deo od 1.400 dolara državne pomoći iskoriste za kupovinu akcija.

Taj potez tumačim kao njihovo nastojanje da preuzmu još više kontrole nad svojim finansijama i preko te vrste vlasništva priušte sebi sigurniju budućnosti i mirnije penzionerske dane.