Gulag u Banatu

Bilo je samo pitanje dana kad će početi da stiže račun za naplatu nedovoljno promišljene politike našeg državnog rukovodstva prema investitorima iz Kine

Uslovi rada i života tih radnika otvaraju brojna šira pitanja čiji se odgovori jedino mogu naći kroz društveni dijalog, nikako kroz uobičajeni monolog predsednika države, čije će neznanje (viđeno i povodom ovog slučaja) moguće skupo koštati Srbiju.

Rukovodstvo Srbije povodom slučaja Linglong ne sme da gura glavu u pesak i da za sve krivi Kineze nego da otvoreno razgovara o toj temi, jer će sličnih slučajeva biti sve više.

Globalne migracije, svejedno da li su izazvane ratnim ili socijalnim razlozima, pokazuju da će u potrazi za poslom sve više stranih radnika iz Azije i Afrike dolaziti u Srbiju i popunjavati praznine na tržištu rada koje nastaju odlaskom naših radnika u zapadne zemlje. To je neumitnost i u skladu s tim naša država treba da pripremi odgovarajuće propise

Prvo pitanje koje se nameće je da li plaćamo ceh privatizovane državne politike koju vode predsednici Srbije i Kine, koja je, kako se vidi, na štetu Srbije.

Nije benefit za Srbiju samo iskamčiti od kineskog predsednika fabriku koja košta dve milijarde i koja će popraviti našu platnobilansu poziciju, nego je i benefit Kinezima koji su dobili besplatno zemljište i odskočnu dasku za evropsko tržište. Na toj jednačini treba graditi poslovne odnose.

Ako Kina, kako kaže, poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, onda mora da poštuje i naše zakone. A naši zakoni ne dozvoljavaju tako nehuman odnos prema radnicima kakav je zatečen na gradilištu Linglong fabrike.

To zemljište koje je Srbija dala besplatno nije eksteritorijalno, Linglong ne uživa diplomatski imunitet i na tom placu važi suverenitet države Srbije. Dakle, u tom nehumanom radnom logoru mora se poštovati Zakon o radu države Srbije. Da li u Kini postoje gulazi kao u Zrenjaninu, nije naš problem.

Ali, u Srbiji država ne sme da dozvoli da njene inspekcije ne rade svoj posao. To je suština pravne države.

Sećate li se bizarnog slučaja kad je inspekcija na dve nedelje zatvorila piljarnicu Mali Kalenić jer je došla u dućan pre nego što je prijava za novu radnicu stigla na nadležno mesto.

Zar nije za očekivati da inspekcija sada zatvori Linglong gradilište na neodređeno vreme dok se ne ispune zakonom propisani uslovi rada za građevince koji grade fabriku?

To je najmanje što bi država Srbija trebalo da demonstrira prema kineskom, ali i svim drugim investitorima.

Slučaj Linglong aktuelizuje i pitanje da li Srbija ima kredibilitet i pregovaračku moć da kineskom predsedniku (ma koliko bio moćan i omiljen) uslovi da Linglong fabriku (i ne samo nju) grade domaće firme i domaći radnici.

Nije tačno da u Srbiji nema kompanija i radnika koji bi mogli da izgrade takvu fabriku. Samo udvorička i ponizna državna politika Beograda prema Pekingu stvara taj utisak nemoći domaće građevinske industrije.

Naš predsednik nije dobro izvagao koristi i štete u slučaju Linglong (nije jedini primer) i pokazao se kao nestručan u sklapanju ekonomskih poslova. Zato bi morao da preuzme odgovornost za gulag u Banatu.

Ako hoće da bude poštovana članica društva modernih država Srbija mora stranim radnicima da obezbedi iste uslove rada koje traži za domaće radnike zaposlene u mojoj (ili bilo kojoj) drugoj domaćoj kompaniji.

Ne sumnjam da će EU znati da iskoristi slučaj Linglong u započetom odmeravanju snaga s Kinom.