I mi smo heroji

Vlade s pravom uvode vanredne mere, a zdravstveni sistemi su pod pritiskom koji će tek rasti u dolazećim mesecima.

Svaki normalan čovek sa strepnjom razmišlja o onima koji su najizloženiji rizicima i koje će ova pošast najviše pogoditi: stariji, bolesni s oslabljenim imunitetom, medicinski radnici. Ne samo vlade nego i preduzeća i svaki pojedinac preduzimaju sve mere kako bi zaštitili najugroženije.

Ali virus neće samo ubiti i unesrećiti stare, bolesne i medicinske radnike.

Izvesno je da će svetska ekonomija ući u recesiju, a znamo da recesija takođe nosi nesreću širokih razmera. Jedina razlika između direktnih i indirektnih žrtava je ta što će pandemija biti suzbijena narednih meseci, a ekonomska kriza može da potraje godinama i da ostavi trajan trag.

Naša privreda izloženija je krizi nego privrede Zapada i to naročito njen privatni sektor, koji je najveći nosilac rasta i razvoja. Srpski preduzetnici, veoma rezilijentan sektor društva, pašće pod udar sudbine u trenutku kad su počeli da dižu glave i uzimaju zamah zahvaljujući političkoj i ekonomskoj stabilnosti i slobodi posle 5. oktobra 2000.

U Srbiji je 2019. godine radilo 500.000 privatnih preduzeća, 350.000 samostalnih zanatskih i trgovačkih radnji i 150.000 akcionarskih i društava s ograničenom odgovornošću. Neto rast novootvorenih preduzeća bio je 10 odsto godišnje, čak i kad se oduzmu bankrotirana i preduzeća koja su prestala da rade. Kvalitet života koji su privatna preduzeća donela u Srbiji je bez presedana, razvili su se industrijski lideri, centri znanja i centri izvrsnosti u čitavom nizu privrednih sektora.

Ovo je naročito dužno poštovanja jer ni jedno privatno preduzeće nije starije od 30 godina.

Privatni sektor se nije razvio po automatizmu. Taj razvoj je plod žrtve, štednje, truda, rada i preuzimanja rizika stotina hiljada preduzetnika, heroja a od tog njihovog zalaganja celo društvo ima koristi. N. N. Taleb, jedan od vodećih ekonomskih mislilaca današnjice, s pravom kaže da zahvalne nacije moraju da podižu spomenike preduzetnicima u istoj meri kao i vojnim herojima: i prvi i drugi ulaze u lične rizike kako bi čitava zajednica imala dobrobit.

U Srbiji, nažalost, još ima onih koji se zlurado raduju ekonomskoj propasti nas privatnih preduzetnika, a svaki naš uspeh gledaju sa zavišću i otpisuju kao neetičan. Neće da razumeju da je privatno preduzetništvo jedini put da kolektivno pobegnemo iz višedecenijske komunističke pošasti.

Zato sada kada nam predstoje teške nedelje i meseci, svi normalni ljudi i svako na svom mestu treba da delima pokaže solidarnost prema najizloženijim grupama u našem društvu: starima, bolesnima i medicinskim radnicima ali i preduzetnicima kojima slede velika iskušenja.

Mnogi od nas već imaju manje posla, ako manje proizvodimo onda manje i prodajemo a to znači da su manji prihodi. A mi iz tog prihoda obnavljamo i uvećavamo proizvodnju, isplaćujemo zarade i plaćamo porez državi.

Ako je to razumela država svojim poreskim olakšicama, onda to moraju da razumeju i radnici. Znam kolege koji su već smanjili zarade 30 odsto, a ako se kriza nastavi smanjiće ih 50 odsto.

Kao što ne sumnjam da ćemo pandemiju prevazići sa što manjim gubicima, znam da će moje kolege razviti dodatnu umešnost i snagu da izađu iz predstojeće recesije na nogama i sa što manje žrtava.

Postoje dobra vera i optimizam, nismo se uplašili i još nisam sreo ni jednog obeshrabrenog. Ali bez obzira na naš optimizam, svi u društvu imaju dužnost da ugroženima pokažu solidarnost, jer to je u našem dugoročnom interesu.