I nama treba „profesionalni skepticizam“

PwC, po mišljenju britanskog regulatora, nije adekvatno proverio upravljanje IT kompanijom 2015. i 2016. godine, što je dovelo do „rupe“ u bilansima od 25 miliona dolara koja je kasnije otkrivena u poslovnim knjigama. Prekršaji PwC-a bili su „brojni i u određenim slučajevima fundamentalne prirode“, zaključio je FRC i „podizvođačima“ revizije odredio kaznu dodatne obuke. PwC bi verovatno bio drastičnije kažnjen da nije u ranoj fazi istrage priznao prekršaje.

Pažljivo čitajmo izjavu Klaudije Mortimor, zamenice šefa FRC-a: „Kazna odražava ozbiljnost i razmere prekršaja. Pri ovoj reviziji postojao je nedostatak profesionalnog skepticizma. Da je bio prisutan, verovatno bi određena materijalna neslaganja bila primećena“.

Slobodan sam da ukažem na ključni stav: „nedostatak profesionalnog skepticizma“. Ne treba smetnuti s uma da je PwC član „velike četvorke“ revizorsko-računovodstvenih kuća u svetu – Deloitte, Ernst&Young, KPMG. Šamar koji je ta revizorska kuća dobila od britanskih regulatornih vlasti dugo će da bridi na obrazu PwC-a, ali sumnjam da će taj slučaj dostići razmere skandala iz 2001. godine kad je „Artur Andersen“ lažirao poslovanje korporacije Enron za 2,7 milijardi dolara, zarad ogromnih provizija. Enron je otišao u stečaj, a „Artur Andersen“ optužen je za sprovođenje nepromišljenih standarda u svojim revizijama i raspao se iako je bio član „Big five“.

Vest o kažnjavanju PwC-a navela me je, kao vlasnika kompanije, da razmišljam generalno o reviziji godišnjih poslovnih izveštaja u Srbiji. Svake godine plaćam „suvim zlatom“ nezavisnog revizora da nepristrasno pregleda, kontroliše i ispravi (gde god nađe za potrebno) izveštaj koji je napravila nadležna služba moje firme a koji ja potpisujem. Zaista, mnogo mi je važno da revizor valjano i nezavisno sačini svoj izveštaj o poslovanju moje kompanije jer njegov izveštaj je javni dokument koji me legitimiše kao savesnog i ispravnog vlasnika privatnog preduzeća. Revizor i poreznik daju najjači društveni legitimitet meni kao biznismenu i mojoj kompaniji.

Primetio sam, međutim, da u Srbiji ne važe isti revizorski aršini za privatne i državne kompanije. Zabeležio sam bar tri slučaja revizije godišnjeg poslovanja preduzeća kojima upravlja (ili je vlasnik/suvlasnik) država iz kojih se nedvosmisleno vidi da je revizor progledao kroz prste klijentu i iskazao „nedostatak profesionalnog skepticizma“. Da odmah otklonim nedoumicu – u pitanju su velike i poznate revizorske firme i velike državne kompanije. Primera radi, revizori su tim državnim preduzećima zažmurili pred evropskim pravilima nedozvoljenim državnim subvencijama, lošim korporativnim upravljanjem i friziranim rezultatima poslovanja. Bojim se da će i u izveštajima o poslovanju u prošloj godini, koji će se uskoro pojaviti, biti sličnih revizorskih „brljotina“. Neću da kažem da se to dogodilo zbog nekakve političke nagodbe ili enormnih provizija.

Ali, hoću da plediram da Srbija usvoji neki svoj „Sarbanes-Oxley zakon“, kakav je 2002. godine posle afere Enron usvojio američki Senat. Zakon je poznat kao „Reforma i zaštita računovodstva za javne kompanije“ a postavio je nove ili poboljšane standarda za javna preduzeća i povećao odgovornost revizorskih firmi da ostanu objektivne i nezavisne od klijenata kako bi se na minimum sveli računovodstveni trikovi i nameštanja poslovnih bilansa.