Implikacije stadiona

To je razlog zašto predsednik Srbije tako uporno insistira na izgradnji tzv. nacionalnog stadiona.

U vreme kad generalni sekretar UN govori o predvorju atomskog rata, predsednik Srbije oživljava temu izgradnje stadiona. „Kuća gori, a baba se češlja“.

Kao građanin i poslovni čovek tražim da se javnosti predoči studiju opravdanosti izgradnje takvog stadiona iz koje bi se videlo koliko para se ulaže i kad se (i da li se) vraća uloženi novac.

Sve ostalo je zaluđivanje naroda plitkom nacionalnom retorikom ispod koje se krije lični interes predsednika i njemu bliskih poslovnih ljudi.

Država neće imati vajdu, zato i nema studije opravdanosti koju pokušava da nadomesti predsednik zapaljivim floskulama (ponos nije profitno merljiv).

Tvrdim da će od ovog posla samo predsednikovi „biznismeni“ da „omaste brk“.

Predsednikova ambicija je, priznajem, malo šira. Takoreći faraonska.

Opasno je po državne finansije kad vladar za života počinje sebi da gradi grandiozne spomenike, uglavnom nepotrebne državi i građanima.

Mudro se ponaša jer rasipa državni novac, a ne svoj lični i veruje da će ostati upamćen kao veliki majstor.

Kao preduzetnik s iskustvom i u toj oblasti, rekao bih da predsednik to radi u inat ekonomskoj logici i protivno domaćinskom ponašanju u upravljanju državnim novcem.

Čudan je argument da se stadion gradi jer država ima pare. Pa šta i ako ih ima, zar nije pametnije da ih čuva za crne dane i troši na zimske potrepštine. A crni dani već su na horizontu, vide se golim okom.

Anketirao sam ovih dana nekoliko kolega, ozbiljnih investitora s pitanjem da li bi sada u Srbiji uložili par stotina miliona evra u stadion (nebitno da li je nacionalni ili klupski).

Nepodeljeno mišljenje je da se ne bi odlučili na takav potez. Rizik je veliki, nema šanse da takva investicija vrati uloženi novac.

Druga je stvar ako se vlasnik nekog kluba iz engleske Premijer lige ili Čempionšipa odluči da investira u novi stadion.

Ima takvih slučajeva ovih dana u Engleskoj i to je za tamošnje prilike sasvim razumljiv poslovni poduhvat.

Država nikad ne treba da radi posao koji bolje, jeftinije i racionalnije umeju da rade privatnici.

Zašto se onda predsednik u ime srpske države, prihvatio tog posla?

Stadion je udruženi poduhvat političke elite i i partijskih biznismena s nesagledivim posledicama po funkcionisanje ekonomskog sistema.

I na primeru stadiona vidi se kako rast moći vladara podstiče preduzeća (u drugim slučajevima to su bili radnici, penzioneri i razne interesne grupe) da od države traže još veće usluge, subvencije i spasavanje.

Traženje rente i u slučaju nacionalnog stadiona oslabiće konkurenciju, gušiće napredak i podrivaće veru u političke i ekonomske institucije.

Najvažnije institucije (u koje spada i predsednička) jesu i treba da su moćne, ali njihova ovlašćenja nisu neograničena.

Da bi im se verovalo, institucije moraju biti od poverenja.

A da bi bile od poverenja, institucije moraju biti kompetentne.

Privatne kompanije koje deluju sa javnim misijama (kao što su izgradnja stadiona, autoputa, pruge, dalekovoda) imaju tendenciju da u ovakvom sistemu potpuno izgube svoj privatni karakter.

Njihovo delovanje svodi se na novo traženje rente (investicioni projekti o trošku države) i oligopolsko ponašanje.

Ekspanzivna vlast (kakvu upražnjava predsednik Srbije) povećava veličinu i snagu najvećih navodno privatnih preduzeća.

Njihova moć enormno raste jer imaju manje konkurencije a država im pomaže da propisima podigne barijere za ulazak u igru potencijalnih konkurenata.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.