Investiraj, brate Srbine

Posle duže vremena u Srbiji je otvorena fabrika čiju su izgradnju finansirali domaći biznismeni. To je toliko redak slučaj da se može posmatrati kao presedan na čije otvaranje nije došao agilni predsednik države nego je poslao predsednika Privredne komore.

Ali je zato samo neki dan ranije srpski predsednik obišao radove na izgradnji tekstilne fabrike turske kompanije Tay Group u Kraljevu koja će biti završena idućeg proleća i koja će koštati (kao i fabrika u Dobanovcima) – 35 miliona evra. Predsednik Srbije obratio se vlasniku turske kompanije Mesutu Topraku rečima „Hvala ti, brate Turčine“.

Domaći biznismeni, daj bože ako otvore jednu fabriku godišnje. Ne zato što nemaju para. Nego zato što su „deveta rupa na svirali“. I toliko su beznačajni za predsednika države da neće da ih udostoji presecanja vrpce. A nije da predsednik ne voli da otvara fabrike, voli on da bude „mirođija u svakoj čorbi“, samo ne domaćoj. Kad god neki turski, indijski, nemački, kineski ili arapski biznismen kupi neku srpsku firmu ili otvori svoju – eto predsednika da se pohvali i zahvali. Domaće biznismene i njihove investicije u našoj zemlji i u inostranstvu, obilazi „kao kiša oko Kragujevca“ i na njih gleda ko na smrdljiv sir. Predsednik redovno (ponekad i javno) poziva i prima u goste biznismene iz regiona, najčešće koliko sam primetio iz Mađarske i Hrvatske. I to je dobro. Ne valja, međutim, što je prekinuo komunikaciju s domaćim biznismenima. Pri tome ne mislim na instant biznismene od kojih predsednik pokušava da napravi srpski „nouveau riche“. Ti su za jednokratnu upotrebu.

Taj prezir prema nama, domaćim poslovnim ljudima, našem kapitalu i našim investicijama postaje indikativan.

A nije tako izgledalo pre četiri i po godine (12.5.2014.) kad je u Palati Srbija u funkciji premijera imao susret s nama i obećao: „Ovo je otvaranje stalnog dijaloga“. Na konferenciji za novinare rekao je da će se takvi sastanci praktikovati svaka dva meseca i prvi susret najavio u Nišu.

I posle toga – muk. Premijer, a kasnije predsednik Srbije zaboravio je na dato obećanje i domaće privrednike.

Predsednika i dvorsku svitu oko njega teško je ubediti da su za stabilan i dugoročno održiv privredni rast od izuzetne važnosti domaći biznismeni i domaće (ali ne državne) investicije. Premijerka se nedavno pohvalila da je Srbija u prvom kvartalu ove godine imala direktne strane investicije vredne više od 600 miliona evra. Pa toliko novca nudi samo jedan domaći biznismen, Miroslav Mišković, spreman da investira u Srbiji, ali nikako od države da dobije potrebne dozvole na koje čeka tri-četiri godine. Revizorsko-konsultantska firma „Ernst i Jang“ pokušala je da objasni srpskim političarima koliko su važne domaće privatne investicije, da postoji značajan prostor za njihovo povećanje i dodatno stimulisanje.

Svetska iskustva su da nema uspešne nacionalne ekonomije bez domaćih biznismena. Srbija, međutim, nije u dobrim odnosima sa nama, njenim poslovnim ljudima. Kad se uđe u APR i pogleda pokazatelj EBITDA vidi se da najveći godišnji operativni keš prave državna preduzeća, kompanije u stranom vlasništvu i firme čiji su vlasnici srpski „nouveau riche“.

Da se razumemo, nisam pristalica izolacionizma. Srbiji treba jak priliv stranih investicija. Ne smeta mi ni upadljivo i agresivno pristizanje kapitala iz dve-tri prijateljske zemlje, pod uslovom da se iza tih investicija ne krije domaći kapital prethodno iznet iz Srbije i opran u inostranstvu, a vlasnici tog novca ne žele da se vidi da je njihov pa ga krste kao „strani kapital“.

Hoću da kažem, nema stabilnog i održivog rasta bez domaćih kapitalista i njihovih investicija. Zato bih voleo da čujem „Hvala ti, brate Srbine“.