Jaki su nam to prijatelji

Kad god je bila u Beogradu, misija MMF-a nije propuštala priliku da saopšti već utreniranu stilsku figuru o „impresivnim rezultatima“ u sprovođenju reformi. Na sličan način reaguju i predstavnici Svetske banke, finansijskih institucija EU i zvaničnici američke administracije, uključujući i ambasadora u Beogradu.

Poslednji koji se tim povodom oglasio bio je šef Delegacije EU u Srbiji Sem Fabrici. Gospodin Fabrici je na nekom skupu izjavio kako je „Srbija prepoznata kao lider na zapadnom Balkanu“ i da je EU „prepoznala posvećenost srpskih vlasti da stvore funkcionalnu tržišnu ekonomiju“.

E, to „prepoznavanje“ mi je baš prelilo čašu.

Razumem potrebu naših međunarodnih mentora da se prema srpskim vlastima ponašaju kao prema lošim đacima koje treba dodatno motivisati da „poprave ocene“. Poznato je da u obrazovnom sistemu postoje psihološke metode kojima se podstiču slabiji đaci. Jednom od njih pohvaljuju se notorni „jediničari“ kad počnu da dobijaju „plus dva“ i „minus tri“ iz najvažnijih predmeta. Recimo, iz premeta „fiskalna stabilnost“. Ali, ta podrška i hvaljenje imaju svoje granice i ne bi smeli da postanu pravilo, naročito ako đak u dužem periodu ne postiže „vrlo dobar“ i „odličan“ uspeh. Tako je u psihologiji učenja. Ali, izgleda da nije tako u politici. Zbog toga što nije, Srbija trpi loše posledice. Ne primer, prošlo je šest godina otkako je ova vlast krenula u „popravljanje ocena“ (reforme) a nikako da dobije prelaznu ocenu za predmete „strukturne reforme“, „reforma poreske uprave“ i „vladavina prava i zaštita ugovora“. A ta tri „predmeta“ su, je l’ te gospodine Fabrici, osnova funkcionalne tržišne ekonomije. Dakle, ako je neko bio „posvećen“ mogao je za šest godina da završi reforme i od Srbije napravi tržišnu ekonomiju.

Srbija je, međutim, pred kraj 2018. godine država koja je miljama daleko od onakve tržišne ekonomije kakva se praktikuje u država-članicama Unije i u SAD. I zato sam veoma razočaran stavom zapadnih prijatelja koji nekritički podržavaju vlast u Srbiji.

Šta je to što ima Srbija a ne svrstava je u funkcionalne tržišne ekonomije?

Po mom sudu to je nekoliko ključnih odlika. Prvo, Srbija ima skoro polovinu privrede u državnom vlasništvu. Tu spadaju i najveći monopoli kojim država guši konkurenciju. A konkurencija je suština tržišta. Zatim, država legalnim i nelegalnim delovanjem grupa i pojedinaca dodatno kompromituje tržište. Subvencije državnim firmama i „našim“ biznismenima su samo deo tog poslovnog miljea. Nije svojstveno da u funkcionalnim tržišnim ekonomijama postoji državna kontrola cena, recimo električne energije i gasa. I na kraju, tržište je prostor koji nadziru institucije nezavisne od izvršne vlasti. A u poslednjih šest godina izvršna vlast u Srbiji pogasila je, uništila, sve nezavisne institucije tržišne ekonomije. Ulogu svih tih institucija – Berze, Komisije za hartije od vrednosti, Komisije za zaštitu konkurencije, Centralnog registra hartija od vrednosti, Državne revizorske institucije, Agencije za borbu protiv korupcije, Uprave za javne nabavke a kako čujem uskoro i Agencije za privredne registre – preuzeo je jedan čovek.

Razumeo sam da evropski model tržišne ekonomije znači dobrobit za sve učesnike na tržištu. Gospodo Fabrici, Skot, Ruf, Sosa, Ndegva, Han… pitajte srpske privrednike koliko im je ugodno na domaćem tržištu. I u toj anketi pokušajte, po mogućstvu, da izbegnete režimske „biznismene“. NJih je lako prepoznati po ekstra profitu (recimo, u stanogradnji) i po isključivom modelu poslovanja poznatog kao „keš franko dlan“. Samo gotovina, ništa račun i ništa porez.