Kad – ako ne sad

Koliko vidim do sada su stavljena u opticaj imena dvojice potencijalnih kandidata. Oba su iz EPS-ovog miljea. To može da bude dobro rešenje ali samo kad je „mirno more“, odnosno kad je situacija stabilna. EPS i srpska energetika, nažalost, nisu u tom modu. Vreme nije za žabokrečinu nego za veliko talasanje. Sad se bije bitka za EPS i srpsku energetiku – ili će nastaviti da životare, propadaju i na kraju padnu kao gnjila kruška u ruke neke inostrane kompanije ili će imati hrabri skok u novu dimenziju.

Možda transformacija treba da počne „od glave“. Izbor generalnog direktora idealna je prilika za novu elektroenergetsku paradigmu Srbije. Nema sumnje, generalni menadžer EPS-a je moćna i ključna funkcija za takav skok. On ne treba samo da vodi operativno poslovanje kompanije nego da preko EPS-a osmisli i sprovede transformaciju srpske energetike u skladu s globalnim trendovima.

Zbog svega rečenog bio bih slobodan da sugerišem Vladi Srbije da ozbiljno razmisli o raspisivanju međunarodnog konkursa za generalnog direktora EPS-a. Pored standardnih pravila, konkurs bi trebalo da sadrži podatak o ponuđenoj zaradi i godišnjem bonusu čija bi visina bila skalirana prema ostvarenom profitu preduzeća. Naravno, plata treba da bude evropska, svetska. I Vlada Srbije na njoj ne sme da štedi, a domaća javnost to mora da prihvati kao novu normalnost.

OK, znam da nisam orginalan. Do sada su već neke moje uvažene kolege izašle s ovakvim predlogom. Ja ga samo apdejtujem jer je kad ako ne sad treba da bude operacionalizovan.

Nije teško naći u Evropi, pa i u svetu, menadžere koji su ostvarili odlične poslovne rezultate u operativnom vođenju elektroenergetskih kompanija i osmišljavanju novih strategija u skladu sa sveprisutnim trendovima dekarbonizacije. Samo delimično delim mišljenje naše Vlade o EPS-u, ona tvrdi da je to najbolje preduzeće u Srbiji i regionu a ja verujem da EPS trenutno nije ali može biti, zaista može biti, jedan od regionalnih poslovnih šampiona.

Veoma mi je stalo da ubedim Vladu da je jedan od preduslova za to da EPS dobije dokazan međunarodni menadžment. To nikako ne znači da sumnjam u sposobnosti domaćih menadžera. Ne, samo sam ubeđen da bi u ovom trenutku država, kao vlasnik EPS-a, na svaki način (pa i kadrovski) trebalo da izađe iz operativne upravljačke strukture kompanije i taj posao prepusti znalcima. Država bi svoje prisustvo mogla da obezbedi tako što će za predsednika nadzorno-kontrolnog tela kompanije postaviti nekog uglednog domaćeg poslovnog čoveka (na umu su mi bar trojicu vrsnih biznismena).

I da ne bude da je CEO EPS-a jedini „faktor“ od koga zavisi budućnost srpske energetike. Naravno, da u osmišljavanje nove strategije treba da se uključe sve mudre glave, pa i one koje sede, na primer, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Ali, nažalost, te sede glave iz Akademije više vole da liju krokodilske suze nad istorijskom sudbinom „srpskog“ uglja na Kosovu nego da razmatraju budućnost srpske dekarbonizacije.

Treba nam mnogo odgovora koje jedino znaju ljudi za to školovani i u praksi dokazani. Ako prepustimo jednom čoveku da odlučuje o tako važnim stručnim pitanjima, na kraju, kad Srbija doživi fijasko, nećemo imati pravo da jednog čoveka krivimo za našu propast.