Kad na vrbi…

Bogami, naša država nikako da se smanji i da obuzda pogrešne apetite. Prema planu budžeta i iduće godine imaćemo glomazan, neefikasan i skup državni servis.

Za mnogo para, malo kvalitetnih usluga.

Ne znam kako onda budžet može da bude razvojni.

Budžet nije razvojni, jer nema dovoljno efikasne mere za potrebno ubrzanje privrednog rasta.

Pogrešno je uverenje naših političara da je samo državna privreda ta koja doprinosi ekonomskom rastu zemlje, iako je tačno da su državna ulaganja u infrastrukturu jedan od pokretača rasta. Motor privrednog rasta, u normalnim državama, je privatna privreda čija ulaganja i novo zapošljavanje država treba da podstiče nižim porezima. Naša Vlada se, nažalost, opredelila za kozmetičko smanjenje poreza i skromno (tri puta manje nego ove godine) ulaganje u infrastrukturu. Dugotrajno nedovoljan privredni rast osnovni je razlog što se u prethodnim godinama produbio jaz u životnom standardu (na štetu) stanovnika Srbije u odnosu na standard građana Rumunije, Bugarske, Mađarske…

Budžet nema veze s razvojem, kako se iz petnih žila trude da dokažu visoki državni službenici.

Budžet je ponovo – populistički. Najčešća parola koja se čuje u vezi s budžetom je da će građani dogodine bolje da žive. Već sedam godina slušam kako će „dogodine“ (valjda, „kad na vrbi rodi grožđe“) građani bolje da žive. Da zaista žive bolje, ne bi se toliko obrazovanih mladih i ljudi srednjih godina iseljavalo iz Srbije. Ako se nešto uskoro ne promeni, svedočićemo egzodusu mladosti i pameti iz Srbije.

Građani koji će, prema uveravanjima vlasti, bolje da žive i iduće godine su penzioneri i zaposleni u državnoj upravi. Već deset godina, od vremena svetske ekonomske krize, zaposleni kod države imaju duplo veći rast zarada nego zaposleni kod nas u privatnom sektoru. Zašto? Čime su zaslužili taj povlašćeni status? Jesu li ti radnici kod države produktivniji, efikasniji, kvalitetniji? Jasno da nisu. Zašto je država, kao poslodavac, tako izdašna? Da bi političari, koji upravljaju državom, bili voljeni u narodu. Zato i iduće godine nije planirana neophodna reforma sistema zarada u državi.

Budžet nije razvojni nego militaristički.

Vladin prioritet za iduću godinu je nabavka opreme za vojsku i policiju. Na tim stavkama je najveće povećanje rashoda u budžetu. Srbija je i ove godine značajno probila budžetsku potrošnju za finansiranje jačanja vojske i policije. Umesto planiranih 21 milijardu dinara potrošila je 30 milijardi. A plan trošenja na nabavku nove vojno-policijske opreme za 2019. godinu je 46 milijardi dinara. Duplo više od plana za ovu godinu.

Standard građana ne podiže se povećanim trošenjem novca poreskih obveznika za dalju militarizaciju države. Srbija nema jak vojno-industrijski kompleks čija bi veća proizvodnja podigla ekonomski rast zemlje. Najveći deo tog budžeta Srbija će potrošiti na plaćanje uvoznog naoružanja. Poznato je da velike sume budžetskog novca na vojsku i policiju u svetu najviše troše diktatorski režimi i banana države, uz najčešće, i uglavnom izmišljeno, obrazloženje da se narod tako štiti od neprijateljski nastrojenih suseda i zločeste opozicije.

Dok čitam nameru države kako će iduće godine trošiti novac iz budžeta u ušima mi odzvanja jeziv refren „nije mala, nije mala triput ratovala, i opet će ako bude sreće“. Ježim se dok slušam ove mamlaze kako duvaju u ratne trube i lupaju u ratne bubnjeve, propagirajući bolji život.