Kako sebi poboljšati život

Nedavno je izjavio da je trenutno okupiran planovima kako da pozicionira kompaniju u periodu od 2030. do 2050. godine.

Svestan da će ga kompanija nadživeti, on se svim sposobnostima trudi da je učini profitabilnijom, održivijom i posle njega a na dobrobit skoro 90.000 zaposlenih diljem planete. „Pokušavam postaviti temelje za budućnost“, slikovito objašnjava ovaj biznismen.

Nije to ništa neuobičajeno, tako razmišljaju svi vlasnici preduzeća. NJegova kompanija Würth proizvodi pneumatske i alate za obradu materijala, za zavarivanje i vijčanu robu a prošle godine imala je do sada nezabeleženo veliku prodaju od 17 milijardi evra.

Ima u Srbiji onih koji bi rekli da je Rajnhold jedan od tajkuna-dobitnika krize koji se obogatio kad su svi osiromašili. Isto, kao i omraženi Mask, Bezos, Gejts, Zakenberg… Istina, samo nešto skromniji po zaradi.

Na Rajnholda i sve druge uspešne biznismene gleda se kao na krivce što su se još više obogatili poslednjih godina. Šta je on kriv što su potrošači pokazali povećani interes da kupuju njegovu robu?

Rajnhold se samo potrudio da kupcima u vreme krize omogući komforniju kupovinu.

Kao u slučaju Maska, Bezosa, Gejtsa, Zakenberga i inih uspešnih biznismena i na Vurtovu zaradu i bogatstvo u vladajućim strukturama i širokim narodnim masama mnogih država gleda se kao plen koju treba oteti i podeliti.

Neverovatno mnogo poreskih politika (ne samo socijalnih programa) osmišljeno je u mnogim državama samo s jednom idejom – oteti od uspešnih poslovnih ljudi („tajkuna“) i preraspodeliti da bi političari sprečili navodne nejednakosti među stanovništvom i tako pobrali aplauze među siromašnima.

To je otrcani politički kliše u kome vlasti razmišljaju na sledeći način: „kada bismo samo mogli da otmemo više njihovog novca i da finansiramo sve ove stvari koje su nam potrebne“.

To je kratkovida politika jer se vrlo brzo u praksi pokazuje da vlast može uzeti svaki dinar (evro, dolar) koji zaradimo mi preduzetnici i da će vrlo, vrlo brzo vlada ipak ostati bez novca. Setite se čuvene izjave Margaret Tačer da je „problem sa socijalizmom što mu vrlo brzo ponestane tuđih para“.

Moj kolega Rajnhold Vurt pokazao je da ekonomija isto što i lift. Svako ko želi da poboljša (podigne na viši nivo) život sebi i svojoj porodici, to mora da uradi na tržištu i u privatnom sektoru.

Država nije srećan izbor za popravljanje života ni za nas preduzetnike, ni za građane.

To pravilo važi od Henrija Forda do Ilona Maska i Ugura Sahina.

Šta je uradio Ilon Mask da bi postao najbogatiji poslovni čovek na svetu? Stavio je na tržište i izložio konkurenciji svoje znanje i preduzetničke sposobnosti, prihvatajući rizik da propadne. Ili, Ugur Sahin koji je postao enormno bogat čovek jer je pronašao vakcinu protiv korona virusa. Ili, Voren Bafet koji je svojim genijalnim investiranjem obogatio Ameriku i milionima starijih građana te zemlje penziju učinio vrednijom.

Kao i milioni drugih poslovnih ljudi ovi preduzetnici i biznismeni nikome ništa nisu uzeli, oteli, ukrali, prisvojili. Oni su sami stvorili svoje bogatstvo.

Zašto bi onda bilo ko nešto zamerao njihovim prihodima i bogatstvu? Zašto bi neko tvrdio da je siromašan zato što su Ilon Mask ili Ugur Sahin bogati?

Ne razumem tu zavist. Mogu da razumem zavist prema moćnim ljudima koji uzimaju novac koji nije njihov. Toga u svetu ima često i na mnogim mestima. Ali ne razumem zavist prema većini biznismena koji stiču bogatstvo radeći nešto što društvo želi ili što mu je potrebno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.