Kako umesiti bajate ideje

Normalno je da se ljudi plaše inflacije. Naročito u Srbiji. Ne kaže narodna poslovica slučajno: „koga zmija ujede i guštera se plaši“. Inflacija poništava naše plate, penzije, ušteđevinu. To smo već iskusili i taj strah ostao je ukorenjen u našem kolektivnom pamćenju.

Ima, nažalost, raznih prepotentnih neznalica koji žele da se trivijalnim predlozima borbe protiv inflacije dodvore političkim demagozima. Jedan od takvih „predloga“ je poziv vlastima da zamrznu cene roba (i usluga) koje su u poslednjih nekoliko meseci počele da rastu svuda u svetu, pa i na tržištu Srbije.

Kao podsticajan primer navode odluku Vlade Srbije da ograniči cenu jedne vrste hleba (nekad se ta vrsta iz milošte zvala „narodni hleb“) na 46 dinara u narednih šest meseci, uz mogućnost da se ta odluka produži.

I sad, tobož naivno, postavljaju pitanje zašto se taj model zamrznutih cena ne iskoristi na ulje, meso, ili naftu. Neko politički maliciozan primetio bi da će „narodni hleb“ biti zaštićen od inflacije taman do parlamentarnih izbora.

Dakle, s obzirom da pred svake izbore političari u zamenu za glas nude nagrade pojedinim interesnim grupama birača zašto im sad ne bi ponudili zamrznute cene osnovnih potrepština.

Za sada se spominju ulje, meso i benzin ali ko zna možda, kako se izbori približavaju, ne stigne predlog da Vlada na određeno vreme zamrzne cene kafe, struje, ajvara, parizera, gaća, automobila, bojlera, peleta, mobilnih telefona, trotineta, interneta, kiselih krastavaca, toalet papira, uglja, deterženata, jogurta, kompjutera… Ovaj predlog sugeriše da ćemo posle zamrzavanja cena živeti srećno i berićetno. Da li?

Građane Srbije inflacija i hiperinflacija mrcvarila je i 80-tih i 90-tih godina. Živeli smo sa stalnim poskupljenjima i administrativnom kontrolom cena.

Državnu kontrolu cena pratile su nestašice i nove, više cene.

Stariji građani dobro pamte nestašice zejtina, kafe, mleka, mesa, toalet papira, deterdženata, sapuna, benzina… u vreme jugoslovenskih premijera Milke Planinc i Branka Mikulića. U svežijem pamćenju su apokaliptički prazne prodavnice u vreme režima Slobodana Miloševića koji je građane urnisao hiperinflacijom a tobož branio ih administrativnom kontrolom cena.

Tada su mnogi naivni građani aplaudirali tom zamrzavanju, iako nisu mogli nigde da kupe robe kojima su zamrznute cene.

Ništa se nije promenilo ni danas u pogledu funkcionisanja ekonomskih (tržišnih) principa, ma koliko se demagozi trudili da se dodvore stanovništvu. Ključna je istina da sve robe čije se cene zamrzavaju ubrzo nestaju iz dućana. Mene niko ne može naterati da na tržište iznesem robu čija je maloprodajna cena niža od proizvodne cene.

Gubitak koji se tako napravi meni (i mojim kolegama) niko neće nadoknaditi, a ja nemam nameru da svoju firmu vodim u propast zarad političke demagogije. Jednostavno ću robu ostaviti u magacinu a ako mi vlast zapreti kaznom da je moram izneti na tržište ja ću prestati da je proizvodim.

Ne sumnjam da bi neke moje kolege posegnule za primerima kreativnog ludila iz prošlosti kad su pojedini proizvođači izmišljali novo ime za stari proizvod samo da bi mogli da nalepe novu, višu cenu.

Ni robne rezerve kao adut kontrole cena nisu se pokazale kao dobar argument. Bilo je bezbroj slučajeva zloupotreba pa me ne bi čudilo da će i sad mnogi pekari brašno koje dobiju za jeftin „narodni hleb“ krišom mesiti u pekarske proizvode čija cena nije administrativno ograničena. Živi bili pa videli.