Ključni interes

Teško mogu da zamislim da ćemo u premijerskoj stolici videti srpsku verziju slovenačkog Goloba a da ne liči na Mirka Marjanovića. Takav bi bio remetilački faktor po predsednika države, zato na toj funkciji treba očekivati soft opciju, recimo najboljeg predsednikovog druga. Takoreći, slična verzija istog.

To znači „to be continued“ nepromišljena i rasipna potrošnja diktirana od svevlasti s Andrićevog venca u obliku nerazboritih fiskalnih odluka koje su onemogućile porodice da napreduju bez da političari i birokrate ulepšavaju i kontrolišu naše živote. Najveći broj nezavisnih ekonomista, do čijih mi je mišljenja stalo, to potvrđuje, kriveći nepromišljenu vladinu potrošnju, mnogo više nego COVID, za zabrinjavajuću inflaciju. Što će reći da sad svi zajedno kusamo ono što nam je predsednik smućkao (delio) u prethodne dve godine.

I to nije najstrašnije. Mnogo je gore što je vlast probudila duh socijalizma i na njemu izgrađena očekivanja građana – država daje svima jednako, svi smo jednaki pred njom, država ne pravi razliku između vrednih i lenjih, pametnih i glupih, sposobnih i nesposobnih, izvrsnih i prosečnih… svima po sto evra. Socijalizam uništava slobodu i prosperitet i uvek vodi u siromaštvo i ugnjetavanje. Zbog toga bi svaka vlada trebalo da ga tretira kao opasnog teroristu.

Bez obzira na tamne oblake koji se nadvijaju nad svetom, vlast u Srbiji mora da brani lične slobode, da formira vladu s ograničenim ovlašćenjima i podstiče slobodno preduzetništvo. Obim i veličina vlade moraju da budu mnogo manji nego do sada kako bi trošila manje našeg novca i da bi se Srbija spasila pada s fiskalne litice. Osim suštinskih ključnih funkcija, vlada ne bi trebalo da radi ništa od poslova koje privatni sektor može da uradi bolje i jeftinije od nje. To je ključni interes nas poreskih obveznika iz privrede. Osim pomoći u slučaju katastrofe, vlada mora da prestane da troši novac na nebitne državne i lokalne projekte. I nama poslovnim ljudima ali i svim građanima-poreskim obveznicima treba „istina o vladanju“ da bi smo videli učinke vlasti – ako, na primer, vlada usvoji neki zakon koji ne postigne obećavajući efekat, u obavezi je da taj zakon (i program koji je zakonom trebalo da se sprovede) ukine.

U Srbiji je prethodnih godina smanjena nezaposlenost, mada levičarske elite traže punu zaposlenost bez obzira na ekonomsku cenu koju društvo treba da plati. Pratim kretanja na tržištu rada i vidim „gospodu“ s raznim za njih neprofitabilnim diplomama kako se žale na državu da im nije obezbedila posao. Vreme je da se jasno podrži pravilo da svako ko odbije ponuđeni posao, ne može da živi od državne pomoći, kolika god ona bila, jer niko ne treba da živi od znoja svih građana Srbije.

Pratim (da li moram da naglašavam – sa simpatijama) nastojanje vlasnika Starbaksa da iz svoje firme izbace sindikate. Vidim da su se silno uzbudili naši (a i svetski) levičari zbog najave menadžmenta da ovogodišnja povišica plata, za koju je spremljeno 200 miliona dolara, neće važiti za zaposlene koji su sindikalno organizovani. Potrudiću se da ispratim i dobro proučim epilog te borbe, zlu ne trebalo.

Oštra inflacija, loše upravljanje državom, eskalacija potrošnje, korišćenje javnog prostora za levičarsku indoktrinaciju i nekonstrolisani kriminal na našim ulicama – sve su to loše pojave koje ugrožavaju Srbiju pred nadolazeće događaje koje ne obećavaju ništa dobro.