Ko podmazuje zejtin?

Niko ne gleda ”ulazne” informacije – rod suncokreta je za trećinu manji, a troškovi njegove proizvodnje veći su 20 odsto.

I opet je prisutno ogromno nerazumevanje funkcionisanja tržišne privrede. Žalosti me saznanje da deo javnosti još razmišlja u kategorijama državne planske privrede i priziva vladu da interveniše. Prenebregava se notorna činjenica da ministar poljoprivrede (a ni premijerka, ni predsednik države) nije nadležan da određuje cene ovog proizvoda.

Zejtin nije socijalna namirnica, niti su proizvođači jestivog ulja socijalne ustanove. Ako neki analitičari, zavaljeni u fotelju, misle da treba da proizvođači budu ”socijala” i da poskupljenje nije opravdano, neka zaseju svoj suncokret i naprave fabriku pa nek građanima besplatno dele ulje.

Cena zejtina ne može se, kako to rade pojedini mediji, ”uparivati” s prosečnim platama. Uljarama ne piše ”u opisu posla” da gledaju kolike su plate u državi pa da po tome određuju svoje cene, nego da gledajući isključivo cenu ulazne sirovine (suncokret) i ostale troškove organizuju proizvodnju koja donosi profit.

Povećanje cena najčešće se gleda i meri samo kroz prizmu građana kao udar na potrošačku korpu, a zanemaruje se rast cena sirovina, repromaterijala i energenata na proizvodnju. Ako neko misli da poskupljenje struje treba prevaliti na privredu (a da građani to ne plate) i da cena zejtina ostane ista i da to građani opet ne plate – grdno se vara. Teško da ta jednačina može da se reši u korist građana.

Nije tačno da će ulje poskupljivati sve dok narod bude imao para da plaća. Ulje će poskupljivati sve dok rastu troškovi njegove proizvodnje. Kao što više cene predstavljaju udar na budžet porodica isto tako rast ulaznih cena predstavlja udar na budžet mog i preduzeća mojih kolega. Kao što se odgovoran čovek trudi da mu kućni budžet ne ode u minus, tako i mi privrednici brinemo da budžet naših firmi ne bude u gubitku.

Utisak mi je da javnost, kritikom poskupljenja zejtini, krivi vladu za rast inflacije. Neću da kažem da nema krivice vlasti za neka poskupljenja, tu ne spada rast cena zejtina, energenata, građevinskog materijala. Ali, generalno posmatrano inflacija je planetarni fenomen. Najveći krivci za inflaciju su pandemija i njome izazvan državni intervencionizam (pomoć država svojim privredama i građanima) i prekinuti lanci snabdevanja.

Globalni lanci snabdevanja trenutno su pod velikim pritiskom. Ozbiljni analitičari upozoravaju da će se kvalitet lanaca snabdevanja pre pogoršati nego poboljšati a kao jedan od razloga navode odsustvo koordiniranog globalnog htenja da se osigura njihovo bolje funkcioniranje.

Za patnje globalne ekonomije MMF optužuje pojačane kontrole na granicama, ograničenu mobilnost radnika, nedostupnost globalne Kovid propusnice i smanjenu potražnju zbog zarobljenosti ljudi u domovima. Sve to zajedno dovodi do rasta troškova proizvodnje i maloprodajnih cena (inflacije).

Ne tipujem, kao neki domaći i omiljeni svetski katastrofičari, da će inflacija biti uzrok nove ekonomske krize. Ali da će cene svega, ne samo hrane i energije, biti veće – to je sigurno.

Čini mi se ponekad da naša Narodna banka, čiji je osnovni zadatak da brine o cenama, olako gura glavu u pesak pred nadolazećom inflacijom i širi lažni optimizam kako će sve biti u redu. Istina, ova inflacija nije kao ona koju je proizveo Miloševićev režim 90-ih godina prošlog veka. Ali, i ova sadašnja inflacija, kao i ona Miloševićeva, očas posla može da se otme kontroli i napravi haos u životima privrednika i građana.