Kućica slobodica

Najtotalitarnija od svih sedam umetnosti, arhitektura, kroz uticaj prostora na naše telo i život, tiho i nesvesno utiče i na formiranje našeg stava u životu i našeg mentaliteta. Ne samo našeg, nego i mentaliteta naše porodice. Pre svega, naše dece.

Nisu se prevarili totalitaristički lideri 20-og veka što su bili lično involvirani i pitali se do detalja za arhitekturu koju su njihovi režimi stvarali. Ne govorim samo o monumentalnim državnim zdanjima. Govorim o prizemnijim stvarima – stanogradnji, na primer.

Tako je jedan od tih diktatora ostavio u nasledstvo mentalitet življenja u stanovima od 65 kvadrata, u zgradama sa stotinama drugih porodica. U kavezima i blokovima, prototipu socijalističkog načina stanovanja. Titov režim to je radio s ciljem da stvori proletere, koji će zauvek ostati zavisnici od države i Partije.

Kao i mnoge tekovine socijalizma i ideal života u stanu od 65 kvadrata opstaje i cveta u srpskom društvu i danas. Tako arhitektura – planirana da ubije inicijativu, slobodu i nezavisnost – nastavlja da utiče na razmišljanja, stavove, mentalitet i ponašanje čak i onih koji su rođeni posle Titove smrti i pada komunizma. Kad danas neko od bolje plaćenih nameštenika zaradi malo više novca, on odmah trči da kupi još jedan stan od 65 kvadrata do svoga, da sruši zid i proširi se. Ali, time što je ukrupnio stambeni prostor ne uspeva da pobegne iz ralja socijalističkog mentaliteta. Ostaje u ”raljama života”, što bi rekao Rajko Grlić.

Mi danas kukamo vasceli dan što vlast ništa ne preduzima da reši neke naše individualne probleme, a ni ne pomišljamo šta mi sami možemo da preduzmemo da ih rešimo. Taj naš stav je pogled zavisnog pojedinca, s mentalitetom proletera. To je stav ”blokeja“, žitelja stambenog bloka.

A kao društvu i svima individualno mnogo više bi nam značilo da razvijamo i gajimo mentalitet nezavisnosti, slobode, akcije, stav gazde.

Jedna od ključnih akcija bekstva iz ”ralja soc-života” je da se iselimo iz stana od 65 kvadrata, iz stambene zgrade u Novom Beogradu u atavistički ideal slobode – svoju kuću na parčetu svoje zemlje. Nema za džabe naš narod od davnina izreku ”svoja kućica, svoja slobodica”.

Kuća čoveku daje osećaj slobode i nezavisnosti, ma koje da je veličine i luksuza, a bašta ne mora da je veća od par desetina ili stotina kvadratnih metara. Svi ljudi imaju nešto od Anteja, pa i Srbi, koji su u osnovi seljački narod vezan za zemlju. U našem dvorištu možemo da svedočimo svaki dan šta znači investicija i rast. Kuća zahteva više posla i brige nego stan, ali ta briga i posao oko kuće se isplate, jer smo gospodari svog domena, kraljevi na parčetu zemaljske kugle koje je naše. Naša deca imaju gde da se igraju, imaju gde da rade i uče. Da se od malih nogu uče idealima nezavisnosti, odlučnosti, vrednoće. Tako se formira ličnost.

Znam da će neki čitaoci odmah ”skočiti” da to mnogo košta. Evo šta ja mislim o tome. To manje košta nego prosečni stan za koji, kako ovih dana pišu mediji, treba raditi 20 godina. Kao što ima nameštenika čija primanja premašuju primanja nekih gazda, tako ima stanova od 65 kvadrata koji su višestruko skuplji nego kuće veće površine. Veća kuća nadomak Beograda (Zuce, Sremčica, Baranda, Jakovo, Barič, Omoljica) manje vredi od većeg stana u Novom Beogradu. Ali, nije važan trenutni status nego trendovi, težnje. Uspeh se meri time ne gde stojiš (živiš) nego čemu stremiš. Ko živi u kući postaje gazda u svom privatnom životu pre nego što postane gazda u svom profesionalnom životu. A u stanovima od 65 ili 265 kvadrata, svejedno, uvek će živeti ljudi skučenih vidika, ambicija i težnji. I sa snovima da će uvek biti izdržavani i zavisni.