Kućica slobodica

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Pre 12 godina, uselio sam se u polovinu prizemne kuće, sa polovinom velikog dvorišta. Pre useljenja, temeljno sam je osavremenio, tako dobio stan visokih standarda od 60 kvm, što me je koštalo oko – 35 hiljada evra! Do tada sam živeo u stanovima i osećao se kao, valjda, na robiji. U dvorištu imam deo sa malom baštom, nešto raznih voćki, okretnicu za kola i staze popločane ciglama. Kad tu izađem, uvek ima šta da radim. Dakle razumem i podržavam, sasvim, ideju ovog teksta da se treba seliti u – slobodu, gde se zdravije živi. I, da: kuća je pre 12 godina bila u selu. Danas je ona u – (Beo)gradskoj Opštini, gradskim prevozom, asfaltiranim ulicama, vodovodom, gasom… I dalje se ovde, može kupiti zapuštena, ali zdrava kuća, zahvalna za osavremenjivanje i – zdrav život!

2. Vrhunska analiza… Nadam se da u poslovanju pravite bolje.

   Pola modernog sveta od HK do NY u stambenim blokovima, raznim gradovima koji su postali simboli slobode i napretka i otvorenosti kao što je recimo neki Berlin danas.

   Srbin bi da bude gazda, to je problem. To je tako reći da skučeni vidik i ambicija. Kada Srbin bude želeo da bude deo zajednice/komune pa da u zadruzi sa komšijom stvori lepši stambeni prostor, možda nam bude bolje.

   1. Slažem se sa tobom skroz. Mi kao narod nemamo razvijenu nikakvu zajedničku svest! Zato nam i tako ide! Da se ugledamo malo što se toga tiče na Grke i Francuze.

3. Šta je ovaj redakciji poznat autor hteo da kaže? Da batalimo stanove od 65 kvm (otkud mu baš ta kvadratura?!) i da hrlimo u prirodu da kupujemo kuće? Kao ono kad Bregović pevaše „Hajdemo u planine“… Vrlo upotrebljiv savet, i nadasve fundiran u praksi i svakodnevici. Ma, ubija nas u pojam taj Titov socijalizam, da nam je njega ukinuti pa da procvetamo!

   1. „Da batalimo stanove od 65 kvm (otkud mu baš ta kvadratura?!) i da hrlimo u prirodu da kupujemo kuće?“

      Upravo to. A po mogućstvu, njemu da ostavimo zemljište da on zida poslovni prostor, šoping molove, hotele… posebno hotele (mislim da je očigledno ko je ovaj tekst napisao…)

4. Neverovatno šta ja to čitam..da je mister Tajkun drugi čovek u srbiji (prvi sam ja), koji shvata podmukli tajni rat srbotitoističke, udbaške arhitektonske škole, za porobljavanje umova srpske raje.

   Nemam sad vremena da pišem, ali ako čitate mister Tajkun, budite svesni da se glavni udar vrši depresivnim koloritom (belo, prljavobelo, sivo,braon) .Ovaj kolorit su kao strategiju razvoja Beograda, retardi odabrali da predstavlja Beograd i Srbiju.

   Vidimo da je i sadašnji režim preuzeo metode ove boljševičke škole (mada lično mislim da Vučić nije uključen u to, tjs. čak je i njegovom umu koji je ipak rastao u tim uslovima sivila NBg, nedostupno saznanje, koliko bi kolorisanje BNV i drugih delova novogradnje, bilo korisno, kako za ekonomiju, naciju tako i za režim).

   Dakle, reč je o najvećoj zaveri u istoriji srpskog naroda. Reč je o gušenju invetivnog duha i depresiranju gradjana.
   Moj jazavičar mi sad došaptava da je zapravo reč o gluposti i idiotizmu beogradskih urbanista, koji ne shvataju da je lepša fasada oranž i sličnih nijansi od bolničke bele i grobljanske sive..ok ima i toga, ali ja ipak verujem da je reč o ZAVERI.

   1. Slažem se .

5. mislim da je problem složeniji, tu mislim na kontekst da ništa ne počinje “od nas“ nego smo mi trenutak u vremenu i našli smo se u trenutku kome je neko i nešto prethodilo, pa onda imate ili nemate posao, prosečnu platu ili minimalac, tako da je sloboda izbora ipak ograničena. Mene opet iznenađuje količina negativne energije koja se projektuje u neki zli i totalitarni socijalizam koji nikako da prevaziđemo. Slučajno sam potekao iz Titovog vremena i porodice u kojoj je radnik sa srednjom školom imao platu 2000 maraka (sada 1000 evra), gde su se krediti podizali i vraćali i gde ste mogli da napravite kuću, ako ste hteli, i – ljudi su pravili kuće, u Titovo vreme. Možda o tim kućama govorite kada kažete da se sada može kupiti kuća i renovirati po ceni stana u Beogradu. Tako da je ovaj tekst, po meni, previše negativno ostrašćen. Stvari nisu toliko crno-bele.

6. Potpuni sam laik za urbanizam, sociologiju i psihologiju, ali mislim da to baš nije jača strana ni samom autoru teksta, pa možda možemo da diskutujemo “ravnopravno.“ Pouzdano znam da sam davno pročitao da je znameniti arhitekta Le Korbizje bio zagovornik većih stambenih kompleksa. Zaboravio sam razloge koje je iznosio, verovatno nešto u smislu toga da je čovek društveno biće, a sigurno je imao još i neke druge argumente. Što se tiče ovog članka, neizbežno se nameće utisak da autor sa izvesnim potcenjvanjem govori o stotinama hiljada ljudi. Zaista se pitam, otkud samo smatra da na tako nešto ima pravo!? Osim toga, kada bi, recimo, Novi Beograd pokušao da “ispegla“ u gradsku četvrt sa porodičnim kućama i baštama, to bi možda bilo površine jedne petine Srema. Tačno je da u razvijenim i bogatijim zemljama udaljenost od 25 do 40 kilometara od većeg grada i nije neki problem, ali kod nas jeste. Ako autor članka živi u Srbiji, onda valjda ne bi trebalo detaljnije to da mu objašnjava.

7. Ne. I kada se navikneš na kuću ona ti je isto samo obaveza. Jedino što služi da se praviš važan ako je veća i lepša a u stanovima smo svi sličniji. Ja više volim ovo drugo i da se ljudi druže.

   1. Po novobeogradskim soliterima sve pršti od druženja! Toliko da svako malo negde umre neko ko je živeo potpuno sam, a njihovo veselo „društvo“ iz solitera to sazna tek kad dobro zamirišu…
      Ja imam i kuću i stan, pa iz prve ruke mogu da ti kažem da MNOGO više volim kuću, čak i po cenu da se manje „družim“ i da imam obaveze oko održavanja kuće. Napor i novac koje u to uložim su za mene i moju udobnost i zato mi to ne pada nimalo teško!
      A ta (krajnje glupa) ideja da za stan nema troškova održavanja nam je ostala još iz vremena socijalizma kad je važilo „Nije moje, što da ja plaćam. Uostalom, imamo Gradsko stambeno, na njima je da brinu o popravkama u stanu u kojem JA živim“.
      Zato i dan danas kad treba sakupiti novac od stanara, na primer, da se popravi krov na soliteru, uvek se nađu pametnjakovići koji neće da plate jer „baš me briga za krov ili lift, neka o tome misli onaj na desteom spratu, a ne ja na drugom, meni ne curi, a ne treba mi ni lift, ja mogu i pešice do stana“.
      I ne, ne želim da budem „sličan“ ni s kim. Jer ja sam JA i živim onako kako ja mislim da je najbolje, a ne tako da budem „sličan“ s nekim!

8. Interesuje me koliko košta da se objavi ovakav jedan nebulozan članak jer predpostavljam da vam nepoznati autor plaća da objavljujete njegova surealna naklapanja? Prelažem da objavite tu cifru da bi skupili sredstva i nadomestili taj gubitak samo da ne čitamo ovakvo nešto.

9. Da li bi redakcija Danasa ubuduće pročitala tekstove svojih saradnika pre nego što ih objavi? Takođe, ne vidim razlog za anonimnost autora ovog teksta, osim ako ga se, sasvim ispravno, ne stidi? Mene je bilo sramota dok sam čitala.

10. Ako ostavimo po strani politiku i vrednujemo ovaj tekst sa gledišta arhitekture, psihologije, sociologije i estetike, može se reći da je pokrenuo ne jednu temu našeg svakodnevnog života. Nasuprot brojnim negativnim komentarima, vidim u njemu mnogo pozitivnih stvari, naprimer:
    – motivaciju ka raznovrsnijem i aktivnijem sadržaju života
    – uočavanje mogućnosti za jedan broj mladih (npr. IT profesiju) da se izvuku iz prenaseljenog centra i kreiraju humanije stanište
    I običan čovek zna da u malome stanu nema normalnog savremenog kupatila ni kuhinje, niti mogućnosti da držite psa i/ili da se družite s prijateljima (ako ne izbacite prethodno familiju). Dixi.

11. Sta li su tek ONI u Parizu koji zive u sobicku od OSAM KVADRATA, u ygradi sazajednickim toaletom i bez kupatila. Proleteri ili buduci megakapitalisti.
    Eh, kad bi samo kuca cinila GAZDU, gde bi nam bio kraj. Ni GAZDA ni DOMACIN ne stvaraju se u drzavi haosa. Najpre moramo imati PRAVNU DRZAVU. A u okviru njenih strogih pravila lako se uklapa arhitektura, dobar saobracaj, zitelji dvosobnih stanova, garsonjera i rezidencija na periferiji ili po selima.
    Nama treba drzava da bi smo opstali. to trenutno nemamo, jer smo pod neproglasenom okupacijom, koja je suspendovala sve nase institucije i zakone, nasa gradjanska i ljudska prava.Kad resimo ovaj problem kupicemo i kucicu sa zemljicom da vezbamo gazdaluk. Ali, dotada mozemo samo da fantaziramo i mlatimo praznu slamu.
    Da glumimo veceg Sen Simona od njega samog, i krivimo ovce da su pojele ljude umesto da narodu kazemo pravu istinu.

12. Odlican tekst. Najsmesniji su rodjeni Beogradzani koji i u Australiji trce da zive u 65 kvadrata mada 90% populacije zivi u kucama da ne bi ispali seljaci kad Beogradzanima u Beogradu salju slike.