Lažemo sebe

Namerno sam ga odložio za danas. Želeo sam da pročitam i čujem reakcije na petooktobarske demokratske promene dve decenije kasnije.

Pratio sam reakcije svih ovih godina ne samo povodom tog datuma nego i mera, odluka, pojava i događaja koji su bili uzrokovani 5. oktobrom i kad ih sve saberem i analiziram utisci su mi porazni.

Čini mi se iz današnje perspektive kao da smo 5. oktobra 2000. godine želeli da ode Slobodan Milošević a da sve drugo u privredi i ekonomiji ostane isto.

Eto, većina građana Srbije i danas žali za tim vremenima kao boljom prošlošću koja ne podrazumeva samo Titov nego i Miloševićev socijalizam.

Mediji su svaki dan puni izjava o socijalističkim privrednim gigantima koje je vlast uništila posle 5. oktobra, a nećemo da priznamo da je te firme uništio Milošević, izazivajući međunarodnu izolaciju Srbije.

Osam od deset građana Srbije (moja procena) bilo bi srećno da se privatizacija nikad nije dogodila i da su radnici ostali da rade u društvenim firmama a da im plate daje država.

Pored privatizacije, najomraženija reč u Srbiji je tajkun. Ni dvadeset godina od početka demokratskih promena naše društvo nije spremno da prihvati kapitalistu, gazdu, privatnog poslodavca.

Gazda se, ni kao pojam ni kao stvarna pojava, nije „primio“ u svesti osam od deset građana Srbije.

Do skoro sam verovao da su samo moje kolege stari tajkuni predmet omraze, ali sada sam ubeđen da su i u međuvremenu stasali preduzetnici jednako neomiljeni kao i oni s početka demokratskih promena.

Strašno je što je to sui generis mržnja, a ne nezadovoljstvo nekim konkretnim poslom ili potezom vlasnika privatnih kompanija.

Svakom sedmom od deset građana Srbije smetaju banke i krediti koje one odobravaju.

Oni bi više voleli da se vrati Slobina ekonomska politika i da socijalističke banke odobravaju kredite koje posle šest meseci „pojede“ hiperinflacija pa onaj ko od banke pozajmi deset hiljada evra u dinarima, na kraju vrati 250 evra u dinarima.

Mi ne volimo banke koje nas „pljačkaju“, mi volimo banke koje mi pljačkamo i to smatramo zdravom ekonomijom.

Pet od deset građana Srbije veruje da je „manje zapravo više“ i zato bi više volelo da radi za malu ali sigurnu platu kod države nego da prihvati veliku platu i neizvesnost u privatnoj firmi koja sutra može da propadne.

Bar polovina građana i dalje veruje da cene mora da određuje država a ne tržište. Mnogo su danas česte žalopojke građana ali i „eksperata“ kako su se cene hleba, zejtina, grejanja, struje, pasulja, vode… otele kontroli i kako bi bilo neophodno da država „reaguje“, kao u Slobino vreme.

Mnogi građani posle dve decenije i dalje imaju dileme oko poželjnih životnih vrednosti, na koje ih tera okruženje.

Sedeo sam pre neki dan s neverovatno uspešnim samoukim kolegom koji je obdaren da „iz prsta“ pravi pare. Zaprepastila me njegova realna (ne šaljiva) dilema – da l’ da sina uči da ga nasledi u firmi ili da ga pusti da bude propalica, baraba.

Upornim odricanjem od ekonomskih sloboda posle 5. oktobra 2000. godine građani Srbije odrekli su se i političkih sloboda.

Zato Srbija danas nije demokratija nego despotija čija politika i ekonomija zavise od hira jednog čoveka. Za to nisu krivi isključivo građani.

Mnogo su više odgovorni političari koji dve decenije vladaju Srbijom držeći narod u neznanju i hraneći ga ekonomskim mitovima iz prošlosti.

Tako nam je uzalud prošlo dvadeset godina i svakog 5. oktobra mi lažemo sebe da smo nostalgični prema tom događaju/datumu koji nam je nudio nadu.