Lek je rast produktivnosti

Kaže da su okolnosti nejasne i da zato ne bi hteo da se zaleće u kreiranju plana i bude previše egzaltiran i optimističan, ali da ne bi smeo ni da bude previše inferioran i defanzivan.

Znam šta je hteo da kaže moj kolega, pandemija mu ne omogućava da jasno vidi budućnost i da razumno i realno planira.

Ako pretera s euforijom a kriza potraje, njegova kompanija može da se strmoglavi u propast. Ako prihvati minimalizam i defanzivu a kriza prođe, konkurenti će ga pregaziti.

I pored nejasnih okolnosti, poslovnim ljudima budućnost nije zamagljena. Mi tačno znamo šta moramo da uradimo. Nema povratka na ”juče”, bojim se da će se gorko prevariti oni koji se uljuljkuju povratkom na staro, oni koji u to veruju već su izgubili i mogu da zatvore ”radnju”.

Nije dovoljno da brusimo ”dijamante” koje već imamo, čeka nas oblikovanje nove budućnosti naših kompanija.

Pod velikim smo pritiskom.

Neka je bog u pomoći mojim kolegama koji imaju male biznise, mnoge od njih korona neće poštedeti i izgubiće sve.

Dobra vest je da kriza podstiče inovacije i pokreće novu generaciju preduzetnika.

Neki startap biznisi brzo i neverovatno efikasno pomažu da se zaustave prekidi u lokalnim, nacionalnim i globalnim lancima snabdevanja i dramatično brzo zarađuju do skoro nezamislive profite.

To je taj preduzetnički refleks i odgovor našoj usedeličkoj pameti koja i dalje veruje da se bogatstvo stiče otimanjem od drugih a ne radom, znanjem, veštinama i prihvatanjem rizika.

Nemojte da spavate, ako želite da zaradite (i obogatite se) u vreme krize. Onda vas neće gristi savest da ste od nekog oteli.

Da bi naši poslovi i naše kompanije opstali ključno je ulaganje u izgradnju novih sposobnosti firme i zaposlenih.

Nova sposobnost podrazumeva novu konfiguraciju organizacione strukture i transformaciju poslovnog modela a sve to moralo bi da bude  ”začinjeno” digitalnim tehnologijama. Jasno je da će preduzeća morati pod velikim pritiskom da instaliraju nove tehnologije.

Sramota je, ali priznajem, da je na digitalizaciji više uradila država.

Što možda i nije loše, učinila je ambijent jednostavnijim i jeftinijim i utrla nam put.

Često se zalažem za smanjenje državnih dažbina. Ne radim to da bih taj novac stavio u svoj džep. Velike domaće kompanije u Srbiji, koliko znam, imaju dosta neraspoređenog kapitala spremnog za ulaganje.

Dakle, kapital nije problem.

Ali, manje davanja državi znači više novca za obuku i obrazovanje zaposlenih (to je investiranje, isto kao i ulaganje u nove hale ili mašine).

Planiram, a čujem da to spremaju u mnoge moje kolege, da dosta novca potrošim kako bi se moji zaposleni obučavali i sticali nova znanja i veštine.

Pravilo koju sam uveo je da obuka nije dobrovoljna nego obavezna i moguća je i u zemlji i u inostranstvu.

Fokus na nove veštine i znanja je apsolutno neophodan, jer je to bazični model za podizanje produktivnosti.

A veća produktivnost je jedini rezervoar iz kojeg može da se napaja rast firme i njenih prihoda.

Ako planiram da rastu prihodi moje kompanije moram da brinem o školovanju mojih zaposlenih jer jedino tako i oni će biti spremni da efikasno upotrebljavaju tehnologije i prihvate neminovne promene u poslovanju.

Za uspeh srpske privrede važno je još nešto – regulativna podrška.

I Vlada će morati da se izjasni o svojim sledećim potezima, na primer, kako će rešiti svoje fiskalne poteškoće. Smanjenjem potrošnje ili povećanjem poreza? Od odgovora zavisi ubrzanje ili usporavanje oporavka privrede.