Loša zamena za tržište

Verujem da je ovim rezolutnim stavom predsednika države završena besmislena polemika da li trgovine treba da rade nedeljom. Istina, bio je to još jedan neuspešni sindikalno-levičarski izlet u socijalističko-samoupravnu prošlost u pokušaju da kobajagi zaštiti radničku klasu i njena prava. To igranje na kartu nostalgije za „neradnom“ nedeljom, na sreću, nije prošlo. Koliko znam, u Ustavu nigde ne piše da je u Srbiji radnička klasa na vlasti, pa prema tome hajde da se vratimo u realnost i da u ekonomiji zaboravimo na političku korektnost. Privreda posluje po drugim pravilima, a kome je do političke korektnosti neka prodaje maglu.

I da se razumemo, Srbija nije Finska i teško da će ikad biti. To kažem zato što su pre neki dan mediji u Srbiji euforično aplaudirali ideji finske premijerke da se radi četiri dana sedmično po šest sati. Moraće Srbija da prospe još mnogo znoja da bi stigla tamo gde je danas Finska.

A ko hoće u Srbiji da radi nedeljom – gazda dućana s prehrambenom robom, piljare, apoteke, berberske radnje, lekarske ordinacije, šoping mola – neka radi. Neće valjda sindikat da organizuje „crne trojke“ koje će nedeljom da dežuraju ispred dućana i sprečavaju poslodavce i radnike koji žele da rade nedeljom i rasteruju mušterije. To je odluka koja se donosi na osnovu tržišnih signala i potreba potrošača za robama i uslugama. Rad nedeljom ne bi trebalo da bude predmet razmatranja ni sindikata ni zakona (države). Ono što zakon treba da reguliše, to je cena nedeljnog rada. Da li je taj rad 30 ili 50 odsto skuplji od rada drugim radnim danima, o tome sindikat može da pregovara s poslodavcima. Taj zakon ne treba da donese predsednik države, koji je koliko vidim, umislio da on treba da donosi ekonomske zakone i da reguliše tržište.

Nažalost, predsedniku i njegovoj neutaženoj želji da bude jedini arbitar idu na ruku svi oni koji bi da budu zaštićeni od tržišta i konkurencije. Tako se predsednik države postavio iznad zakona u slučaju taksista, bez ikakve potrebe uzeo ih u zaštitu od konkurencije i još odlučio da im podeli 140 miliona evra za nove automobile. A zašto nije frizerkama kupio nove haube za ondulaciju, zubarima nove bušilice za popravku zuba ili pekarima nove furune za pečenje hleba?

Mada, kako mu je krenulo, ne bi me čudilo da predsednik usliši žalopojke jedne grupe preduzetnika i svojim dekretom pozatvara dve-tri hiljade pekarskih radnji po Srbiji i zabrani uvoz hleba i puterkifli. Pre neki dan digla se medijska kuka i motika što je Srbija na uvoz hleba i peciva potrošila šest miliona evra i što u svakoj ulici ima po tri-četiri pekare.

Pa šta ako se uvozi hleb i ako ima pekara na svakom ćošku?

Znam da u tim žalopojkama ima nostalgije za hlebom kao sirotinjsko-socijalističkom svetinjom. Na sreću, to vreme je prošlo.

Besmisleno je uopšte razgovarati o broju pekarskih radnji. Ima ih onoliko koliko je potrebno tržištu. LJudi ulažu svoj novac i ako im propadne biznis s pekarom jer ih neće tržište niko drugi nije na šteti. Pekare, osim ako ne krše zakone, zatvara tržište, odnosno odluka kupaca da li im odgovara kvalitet i cena hleba i peciva.

Važno je, nema sumnje, da u svakom biznisu postoji zakon i pravila igre. Kome se ne sviđaju, može da zatvori svoj biznis.

Problem je što država često namerno ne donosi pravila igre da bi predsednik mogao da arbitrira i da drži u šaci preduzetnike.