Lucifer i država

Suša će ove godine u Srbiji desetkovati rod krompira.

Nastavi li se ovakvo vrelo leto (a kažu da Lucifer tek stiže), neće samo krompir i kukuruz podbaciti. A agrobiznis je značajna stavka u budžetu Srbije. Moglo bi biti ovo još jedna „sušna“ godina, ne samo za nas koji se bavimo poljoprivrednim biznisom nego i za državne finansije.

„Da sam ja neko“, da citiram naslov jedne TV emisije, i da sam na vlasti s jednakim žarom ulagao bih novac u još jednu infrastrukturu.

Pohvalno je što se vlast trudi da gradi autoputeve, pruge i aerodrome.

Nema sumnje da je to značajno za podizanje performansi države kako bi obezbedila povoljne uslove za biznis.

Ali, pored svega toga, ulagao bih u navodnjavanje. I to prevashodno u Vojvodini.

Verujem da je posao države da izgradi „autoputeve“ za navodnjavanje, magistralne kanale velikih kapaciteta.

Kao značajan zemljoposednik i proizvođač hrane spreman sam da svojim kapitalom finansiram kanale drugog i trećeg reda koji bi moja imanja povezali s vodenim autoputevima.

Nije problem da dužina tih kanala bude i 10 kilometara. Razgovarao sam i sa nekoliko kolega koji se bave istim poslom i od njih dobio uverevanja o spremnosti da i oni sami izgrade svoju „korporativnu“ vodnu infrastrukturu.

To je naš posao ako hoćemo veće prinose i veću zaradu.

Da se razumemo, mi bi to radili iz interesa. I da odmah predupredim lažne dušebrižnike, to je sasvim legitiman razlog.

Računice koje je pravila moja kompanija pokazuju da bi s potpunim navodnjavanjem moje zemlje pod ratarskim kulturama (pšenica, kukuruz, ječam, soja) mogao da dupliram proizvodnju. Još više bih mogao da postignem u povrtarstvu i voćarstvu.

Iako je Vojvodina najviše pokrivena sistemima za navodnjavanje, mislim da postojeća mreža nije dovoljna (o njenom stanju neću ni da govorim, dakle mora se obnoviti) i da je treba značajno proširiti.

Nije teško zamisliti šta bi ovih dana značilo za kukuruz da se zaliva na svim vojvođanskim poljima.

I sad da se vratim na interes. Ulaganjem u izgradnju magistralnih kanala za navodnjavanje i država bi imala velike koristi.

Moje računice pokazuju da bi Srbija, ukoliko investira u navodnjavanje, imala tri milijarde evra veći izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Prošle godine taj izvoz bio je 4,2 milijarde. Dakle, još malo pa bi mogla da ga duplira.

Koliko bi država morala da uloži novca u magistralnu infrastrukturu za navodnjavanje? Moja procena je – oko tri milijarde evra.

Oko toga ne bi trebalo da bude dileme, jer se takvo ulaganje vrati za samo jednu godinu.

To je hitan posao, naročito ako se stavi u kontekst važnosti hrane za čovečanstvo u godinama koje dolaze i krhkosti snabdevanja zbog klimatskih promena i geopolitičkih događaja.

To je primer kako država može pozitivno da utiče na povećanje proizvodnje u agraru bez obzira na klimatske promene.

A primer kako država negativno utiče (gore od vremenskih neprilika), odnosno kako totalno uništava stočarstvo (kao deo agrara) je zamrzavanje cena svinjskog mesa.

To je jedan od mojih osnovnih biznisa, radim ga jer od njega očekujem određenu zaradu.

Do pre nekoliko dana imali smo ozbiljnu dugotrajnu krizu u ovom sektoru i očekivao sam da država ponudi mere koje bi bile podsticajne za nas proizvođače.

Umesto toga dobili smo zamrzavanje cena. Niko ko proizvodi svinjsko meso sada nema zaradu.

Može država da ograniči cene, ali proizvođačima mora da nadoknadi razliku.

Ako to ne uradi, uskoro će se suočiti s nestašicom svinjskog mesa i trošenjem deviza na uvoz.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.