Manje državi, više radnicima

To je bolji predlog od onog koji je dao ministar finansija na konferenciji za novinare, na kraju posete tima Međunarodnog monetarnog fonda Srbiji, da se poresko opterećenje smanji sa 63 na 62 odsto.

Porez je oduvek instrument kojim država podstiče privredni razvoj. Dobar princip makroekonomske politike je što niži porez. Ako država nema dovoljno para u budžetu, neka se zaduži pa neka pametno raspolaže tim novcem. Još se od 80-ih godina prošlog veka pričalo da porezi i doprinosi moraju da se smanje da bi privreda krenula uzlaznom linijom. I ništa se na tome nije do sada radilo, niti uradilo. Političari samo računaju koliko će da uzmu od nas privrednika i tako napune budžet. Mi decenijama imamo nezasitu državu. Nisu samo porezi ono što nas guši. Oni su manji problem od doprinosa i parafiskalnih nameta. Držimo ministra finansija za reč da će do kraja oktobra izaći sa novim zakonom o parafiskalnim naknadama koji valjda treba da dovede do njihovog smanjivanja.

Fiskalni savet je izračunao da će smanjenjem fiskalnog opterećenja od tri odsto privredi ostati 200 miliona evra za razvoj i investicije.

Moje je, međutim, mišljenje da sav taj novac koji će ostati privredi treba isključivo potrošiti na povećanje plata. Država poreskom politikom treba da pomogne rast zarada.

Političari ne znaju da bi mnogo više mogli da napune budžet kad bi smanjili doprinose i kad bi radnici imali veće plate.

Evo jednog drastičnog predloga. Kako, recimo, plata od 30.000 dinara može da se poveća na 60.000-65.000 dinara? Pa tako što bi država smanjila fiskalno opterećenje zarada sa 63 odsto na 45 odsto. To jeste radikalno smanjenje, ali nije neizvodljivo. Naravno, treba da postoji politička volja i ako neko u Vladi ume da računa. Država bi u tom slučaju dobijala veću sumu novca jer bih ja kao poslodavac plaćao porez i doprinose od 45 odsto na platu od 60.000 dinara, a ne kao dosad 63 odsto na 30.000 dinara.

Ekonomski je primitivizam to što se naša država hvali viškom para u budžetu, a da istovremeno Srbija ima najniže plate u regionu. Za nas privatne poslodavce najvažnije je ko vuče makroekonomsku polugu poreskog rasterećenja. Tu je uloga države nezamenljiva. Verujem da bi država trebalo da izađe sa preporukom da zarade moraju da porastu za isti iznos za koji država smanji poreze i doprinose.

Poreski sistem u današnjoj Srbiji mora da bude odbrana od odlaska radnika u inostranstvo tako što će svi zaposleni imati veće plate. Mi biznismeni i preduzetnici moramo da povećamo plate i na uštrb razvoja kompanije. Sav novac koji nam iduće godine ostane od smanjenja poreza moramo da damo u povećanje plata. Na taj korak tera nas strah da ne ostanemo bez radnika. Nama fali 200.000 radnika raznih profila i nivoa obrazovanja. Ako ne bude radnika, za godinu-dve počećemo da zatvaramo firme. Posla imam koliko se poželeti može, ali neću imati s kim da radim. Zato moramo da povećamo plate 30-40 odsto. Došlo je vreme da sam više srećan što ni jedan moj radnik zbog veće plate nije otišao da radi za strane firme nego zbog visine ostvarenog profita moje kompanije.

Čega se poslovni ljudi plaše kad su u pitanju porezi? Voluntarističkog tumačenja države. Problem je što Srbija nema decidne propise kako se porez obračunava. Zato je porez postao čisto politička stvar. Porez se neoprezno i nezakonito koristi kao oruđe u rukama političara kojim oni žele da nas, poslovne ljude, stavi pod kontrolu.

Ime autora poznato redakciji