Minimalizam ekonomske logike

U ekonomiji ne važi princip ograničenog dobra. Sindikalci ne kapiraju da ekonomija funkcioniše na suprotnom principu – da svi akteri dobijaju.

Ovo što sada traže sindikati – da minimalac za iduću godinu poraste s 30.000 na 37.500 dinara – znači da samo sindikati dobijaju i to na kratak rok, a dugoročno svi gube: i poslodavci i radnici i država.

Treba razumeti da povećanje minimalca nije izolovana pojava jer automatski moram da povećam i druge zarade, pogotovo one koje su blizu minimalca. To dodatno opterećuje moje poslovanje i ugrožava opstanak moje firme.

Možda sam do sada i imao razumevanje za ovaj zahtev sindikata. Sada više nemam. Pogotovo od kad vidim da oni ne razumeju da mi sada nemamo odakle da ispunimo njihov zahtev.

Podignemo li minimalac, značajno ćemo umanjiti konkurentnost naših preduzeća u trenutlku kad moramo da se dodatno borimo na tržištu i dovesti u opasnost opstanak naših firmi.

Zahtevom za podizanjem troškova rada sindikati u pregovarački proces uvode rigidnosti koje škode konkurentnosti.

Bojim se da bi društveni troškovi kartela radnika mogli biti mnogo veći nego što iko od nas može sada pretpostaviti.

Zato mislim da smo pogrešili kad smo odustali od zahteva da se uvede moratorijum na visinu minimalca.

Ne mogu da verujem da nekome danas pada na pamet da se poziva na dogovor od pre tri godine i traži povećanje minimalne zarade za iduću godinu i njeno izjednjačavanje s fiktivnom ekonomskom kategorijom „potrošačka korpa“.

Ono što je važilo pre tri godine, danas je nemoguće ostvariti. Samo neodgovorni sindikalni lideri u sred ludila pandemije mogu da traže rast minimalne cene rada. Odakle ljudi, osvestite se. Iz kojeg profita, pa jedva sastavljamo kraj s krajem.

Ko može da traži veću minimalnu cenu rada za zaposlene u turizmu, ugostiteljstvu, tekstilnoj ili autoindustriji kad mnoge agencije, šivare pa čak i fabrika automobila u Kragujevcu možda iduće godine neće postojati.

Razumem i da je 30.000 dinara malo za život. Ali, ne žive sve porodice u Srbiji od jednog minimalca. A znam puno ljudi koji pored minimalca zarađuju i „sa strane“.

Primetio sam neobično ponašanje sindikalnih lidera. Oni uglavnom, često s pravom, kritikuju Vladu zbog mera ekonomske politike, a sad kad traže povećanje minimalca kao argument koriste Vladinu prognozu da će iduće godine naš BDP da poraste šest odsto.

Pa zar nisu sve ozbiljne institucije i cenjeni analitičari nazvali šarlatanstvom i političkim marketingom Vladine prognoze za dogodine. I sad na osnovu tog šarlatanstva treba da se ubeđujemo sa sindikatima da nemamo para za njihove fantazije.

U ovim pregovorima mnogo se forsira uloga Vlade koja od toga pravi pravi sebi dodatni marketing. Bespotrebno prepucavanje sindikata s nama poslodavcima otvorilo je prostor državnim činovnicima da previše arbitriraju na tržištu radne snage.

Tako sindikalni lideri uvek i iznova duvaju vetar u jedra državi od koje traže da presuđuje u sporu za koji nije nadležna. Guraju Vladu da nama poslodavcima poveća neoporezovani deo zarada i ukinu nam neke parafiskalne namete da bi minimalac bio povećan.

Moje kolege takođe predlažu smanjenje troškova poslovanja. Ali, Vlada to treba da sprovede i bez pogađanja o povećanju minimalne nadnice.