Moja firma, moja briga

To čujem u razgovoru s brojnim kolegama.

Neće preduzetnici tuđu pomoć, makar to bila i naša država, ona ne ojačava imunitet kompanije nego samo stvara lažni utisak njene otpornosti na tržištu.

To jeste primamljiv mamac, ali on uspavljuje bazični instinkt i donosi veliku opasnost za celu ekonomiju zemlje da će opstati samo kompanije koje se oslanjaju na pomoć države, a ne one kompanije koje su najbolje.

Čak i kolege koje uzmu državnu pomoć moraju stalno da imaju na umu da subvencije služe, ne za preživljavanje nego kao podsticaj da u ovo teško vreme razmišljaju o promeni načina poslovanja.

Stalno treba misliti kako od evra dobijene pomoći (ako se uzme) sutra napraviti tri evra – za sebe, zaposlene i državu. Samo preduzetnici mogu i moraju da preuzmu odgovornost za budućnost svog biznisa. Državu (sad i nikad) ne treba pitati „gde je novac za preživljavanje“, nego vlasnik kompanije pita sebe i svoje menadžere „gde su nove ideje“. Pogled sa države kao spasioca nečijeg biznisa treba da se preusmeri na tržište, jer novac se zarađuje samo na tržištu.

Ova kriza će puno toga pozitivnog da donese i da reši mnoge probleme u mojoj firmi koje do sada nisam mogao ili imao vremena da vidim. Uveren sam da će moje poslovanje biti mnogo bolje ako neke stvari, koje mi je kriza otkrila, uspem da presložim u firmi.

Dobro je što u svakom zlu ima i zrnce dobrog: prošla kriza mi je pomogla da se oslobodim kredita i načina razmišljanja da samo zaduživanjem mogu da finansiram tekuće poslovanje i razvoj.

Tada sam reorganizovao firmu i uspeo da utegnem sve njene delove.

To se vrlo brzo odrazilo na bolje poslovanje i zaradu. Sada, kako ova kriza traje, vidim neke nove manjkavosti koje moram da popravim, a stižu i neverovatne tehnološke novotarije. Zoom je, na primer, postao novi standard u komunikaciji menadžmenta, edukaciji zaposlenih i skoro svim poslovnim sastancima. Zoom će u budućnosti značajno promeniti način poslovanja moje firme.

Moraću, međutim, dosta toga da promenim u lancu vrednosti i da napravim drugačiji odnos s potrošačima i dobavljačima. U razgovorima s menadžerskim timom polako nazirem novi poslovni model moje firme o kojem bih možda u opuštenijoj atmosferi razmišljao tek iduće godine. A sad se nametnuo kao imperativ opstanka biznisa koji moram brzo da implementiram.

Na sastancima koje redovno održavam sve moje saradnike ohrabrujem da iznose ideje i vizije – da posle, kad ova epidemija prođe, niko ne kaže „pa ja sam tako mislio“.

E, to što misliš, odmah iznesi na sastanku. Nema loših ideja i predloga. Tako se rađa nova vizija. Neobrazovani i zluradi ljudi u Srbiji i dalje pogrešno misle da je ovo samo moja kompanija. Da, ona to jeste u vlasničkom smislu. Ali, ona je svih koji u njoj rade a naročito top menadžmenta.

Nije fraza kad kažem da sam ponosan što zaposleni to razumeju. Ni ja ni moji zaposleni nismo imali dilemu, a vidim da su mnogi u Srbiji njome opterećeni, šta je važnije u ovakvim kriznim situacijama – da li očuvati radna mesta ili očuvati kompaniju?

U ovakvim okolnostima očuvanje radnih mesta može da dovede do propasti kompanije jer vlasnik treba da plaća za rad koji nije stvorio novu robu ili uslugu i zbog toga nema zarade na tržištu.

Ali, očuvanje kompanije znači da će ona u budućnosti nastaviti da stvara nova radna mesta, novu vrednost i novac za poreze koji služe za finansiranje javnih usluga, između ostalih zdravstva i obrazovanja. Druga je stvar kako država (zlo)upotrebljava taj novac.