Neka ih, i treba da idu

Naravno ni prvi ni drugi deo te teze nije tačan.

Statistički gledano odlazak iz Srbije nije masivan i pored nerelavantnog anegdotskog pristupa, tipa „znam troje ljudi koji su otišli“. Kvalitativno, stvar je pozitivna, jer iz Srbije odlaze mlađi ljudi, češće na početku karijere, a vraćaju se stariji ljudi sa iskustvom i ušteđevinom. Kao žitelju Srbije, mnogo mi više odgovara da dolaze iskusni i imućni a odlaze neiskusni i manje imućni, jer imućni će trošiti svoj novac ovde i deliti dragoceno iskustvo, a neće biti neto konzumenti jednog i drugog, što je po pravilu slučaj sa studentima i neiskusnim.

Na stranu da li više ljudi odlazi ili dolazi, totalno je pogrešno gledati na odlaske kao na nešto negativno. Za ljude koji odlaze, ali i za sve nas ostale, odlasci nisu negativan fenomen već pozitivan.

Sticati nova iskustva u novim nepoznatim sredinama, čak i kad nisu profesionalna i radna (a naročito ako to jesu) je nešto najbolje što može da se desi pojedincima i njihovim zajednicama. Nije slučajno da su, po pravilu, zajednice sa jakim dijasporama uspešnije, imućnije, obrazovanije. Za to ne moramo samo da gledamo na tako daleke zajednice kao što su Parsi, Libanci i Jevreji već imamo bliže primere u našem narodu: tršćanske Srbe, prečane i pečalbare, najčešće dunđere iz stare Srbije.

Razumem psihologiju odlazaka: svaki normalan čovek doživljava kao viziju pakla društvo koje neguje izdržavane pojedince do kraja života, bez rizika i bez mogućnosti za odskok. Svakom normalnom čoveku potrebno je da se izmeri sa svetom i da“padne koliko je dug“.

Za tu meru velikom broju ljudi neophodno je da pobegnu iz socijalističke paradigme doživotnog državnog posla gde nema dodate vrednosti, gde se radi bez rizika i bez rasta. Društvena uređenja su uspešna u onoj meri koliko su građani voljni da kupuju njihove „akcije na berzi“ – a ne kupuju ih samo novcem, već pristankom da žive u takvim uslovima, a ne u nekim drugim. Ne živi se u nekom društvu zbog ideologije, već zbog kvaliteta života. Ovo je vreme velikog tržišta, vreme nomada. Nekada su se selili oni koji su tražili ispašu za stoku, sada se sele oni koji traže „ispašu“ za znanje i svoje sposobnosti. Današnje nomade vuče kvalitet života, a ne ideologija. NJih u inostranstvu čeka realnost, rizici, koji će ih probuditi iz omamljenosti ideologije i dozvoliti im da se razviju do svog maksimuma, da procvetaju.

Nije važno ni kada ni da li će se ti koji odlaze vratiti.

Po pravilu, svi oni teže da se vrate. Ukoliko u svetu uspeju finansijski, vratiće se da osnuju firme u Srbiji i napraviće važnu ekonomsku sponu sa stranim tržištima. Ukoliko ne uspeju u inostranstvu, vratiće se „podvijenog repa“, ali sa iskustvom koje će im pomoći da doprinose disproporcionalno ovde u Srbiji. Ukoliko se ne vrate oni, vraćaju se njihova deca i unuci.

Nebrojeni su primeri važnih preduzeća tih povratnika u Srbiju, ali pomenuću samo jedno jer je retko privatno preduzeće čija vrednost premašuje 10-cifrenu brojku u evrima: tri osnivača sjajne softverske firme Nordeus vratili su se iz inostranstva da osnuju svoju kompaniju u Srbiji i neosporno je da ne bi uspeli da naprave najvećeg srpskog jednoroga da su posle fakulteta našli uhlebljenje u, na primer, EPS-u.

Dakle, prekinimo sa lažnim Kasandrama koje u staklenim kuglama vide zlo gde postoji samo dobro.

Smrt ne postoji, postoje samo seobe, da parafraziram našeg velikog pisca.