Nezdrav ”duh nacije”

Nikoga ne interesuje kako smo poslovali prošle godine, kakvi su nam planovi, kako vidimo stanje u zemlji i našta se žalimo, imamo li predloge za popravljanje stanja, hoćemo li, koliko i koga zapošljavati, kako ćemo i gde izvoziti…

A nije da moje kolege i ja nemamo šta da kažemo, da se pohvalimo postignutim rezultatima u teškim uslovima i da kažemo kako smo isplanirali poslovanje i razvoj svojih kompanija za 2020. godinu.

U svim ozbiljnim državama Nova godina je prilika da privrednici saopšte javnosti svoje stavove na različite teme – od stanja u državi i društvu do vlastitih planova za budućnost. Od stavova i planova privrednika zavisi, maltene, sudbina država. Bilo je godina kad su svetski ugledni mediji birali moje kolege za ličnost godine. To je svojevrsno priznanje preduzetništvu, slobodi i viziji.

Srbija je i dalje opsednuta politikom. Mediji nesretno podstiču nezdrave ambicije političara i lažnih ”mesija” da dominiraju javnim prostorom i diktiraju javni dijalog. LJudi u Srbiji, nažalost, ponovo veruju u natprirodne moći države i pojedinaca koji se predstavljaju kao država. Mi smo skoro pa jedina evropska zemlja čiji građani žive u takvom pogrešnom uverenju i smatraju da su biznismeni i preduzetnici nepotrebna društvena grupa. To je, nažalost, pokazala novogodišnja uređivačka politika svih medija bez ostatka. Ujedinili su se provladini i opozicioni mediji, tabloidi i takozvani ozbiljni mediji, zavisni i nezavisni. Pokazalo se ovog puta da animozitet ne postoji samo prema ”istorijskim” tajkunima (koji su za domaću javnost svi odreda lopovi i prevaranti), tako se srpsko društvo odnosi i prema novoj generaciji ”tajkuna” koji su se u međuvremenu ”rodili” u IT gnezdu i čije kompanije – zahvaljujući trudu, znanju, sposobnosti, viziji i predanosti osnivača i vlasnika – basnoslovno vrede.

Novogodišnjom medijskom atmosferom dominirala je tema povećanja plata. Ali samo za zaposlene u javnom sektoru. Privatni sektor, koji bi o tome trebalo da se nešto pita, kao da ne postoji. Administracija u Beogradu deli 13. platu, niko da kaže ako Grad ima višak u budžetu neka se smanji opterećenje privrede. Čime su to zaposleni u beogradskoj administraciji zaslužili 13. platu? Da li je njihov doprinos izmeren ili je to isključivo partijska odluka?

Kako ljudi misle da ovoj zemlji bude bolje? Tako što će predsednik države da investira naše pare u razne budalaštine? Nema rasta privrede i standarda bez nas preduzetnika i biznismena, šta god većini ljudi mislili o nama.

Da li smo mi kužni? Trebamo li mi Srbiji ili joj je dovoljan Vučić kao poslodavac, preduzetnik i predsednik? Da li se Srbija nas stidi, dok se sve pametne i moderne države ponose biznismenima? Da li se u Srbiji zaista ne prašta uspeh? Je li gadljiva na bogatstvo? Da li joj je siromaštvo ideal? Da li je poželjna društvena vrednost biti izdržavano lice?

Nemojte misliti da je ovo plač skrajnutih tajkuna. Ne treba meni/nama javna slava i svetlost reflektora. Hoću samo da ukažem na rđavo stanje ”duha nacije”. Ne piše se dobro društvu koje ni u svečarskoj atmosferi ne vidi svoje preduzetnike i biznismene. Shvata li naše društvo da je suština tog animoziteta u nezdravom odnosu prema slobodi, inicijativi, kreativnosti, inovativnosti, stvaralaštvu, konkurentnosti?