Nikad nije kasno

Gogo (nadimak) je pohađala osnovnu školu do tri dana pred smrt. Umrla je 16. novembra u 99. godini u svojoj kući u okrugu Nandi, Kenija.

U osnovnu školu Gogo se upisala kad je imala 94 godine.

Unuk kaže da je njegova baka učinila porodicu veoma ponosnom. Da, ponos je pravo osećanje prema ovoj mudroj i ambicioznoj ženi. Kad su je pitali „zašto“, odgovorila je: „Bez obrazovanja, nema razlike između vas i kokoške“. Mi bi umesto „kokoške“ možda upotrebili reč „guska“ ili „ćurka“.

Ni hir, ni pomodarstvo nije navelo Gogo da s 94 godine upiše prvi razred osnovne škole. Ona nije htela da bude „kokoška“. Htela je da pokaže mladim ženama koliko im je, pored roditeljstva, važno i obrazovanje.

Ali, ne obrazovanje samo po sebi već obrazovanje zarad ekonomskog osnaživanja žena i njihove emancipacije.

Možda se nekome učini da ovo što pišem nije ekonomska tema. Ali, samo na prvi pogled. Obrazovanje je „alat“ koji mnogo doprinosi poboljšanju ekonomske sposobnosti i samostalnosti pojedinaca (a time i ličnoj slobodi), finansijskoj snazi porodice i ekonomskom blagostanju društva.

Prisilu Sitieni nije bilo sramota da upiše prvi razred osnovne škole s 94 godine. Nikad nije kasno za celoživotno obrazovanje.

Moj prijatelj, novinar, poverio mi se da će kad se penzioniše da upiše Ekonomski fakultet. Istraživao je mogućnost da aplicira za studentski kredit. Shvatio sam da to nije bila šala nego mnogo više stanje duha i dokaz ambicije da se čovek obrazuje i uči dok je živ. Ne kaže se kod nas za džabe da se „čovek uči dok je živ“.

Znanje je oskudan društveni resurs. I, da se ne lažemo, preduslov kvaliteta (i standarda) života. Onaj ko želi da živi bolje, a mentalno i fizički je zdrav, ne sme da čeka od nekog drugog (bližnjeg, države ili boga) da se brine o njemu.

Ako je nezadovoljan svojim društvenim stausom i materjalnim stanjem, ako je izgubio radno mesto ili mu je plata nedovoljna da zadovolji potrebe onda takav pojedinac/radnik mora da počne da – radi na sebi. Da uči. Da se dokvalifikuje i prekvalifikuje.

U mojoj kompaniji nagledao sam se i ambicioznih ali i prisiljenih mukom radnika da se dodatno obrazuju i podržavao sam svim mogućim beneficijama njihovu marljivost i spremnost da uče bez obzira na godine.

Negujem među svojim zaposlenima permanentno učenje i niko se ne stidi da stiče nova znanja. Naprotiv. U razgovorima sa zaposlenima uvek imam pitanje „u kojoj oblasti ćete se školovati ove godine?“.

Bio sam ponosan na 50-godišnjake/kinje koje su i ambicija i nužda terali u (figurativno rečeno) školske klupe. Da bih opstao među poslovnom elitom na tržištu bio sam i sam prinuđen da učim još mnogo godina posle sticanja fakultetske diplome. Znanje je temelj mog i uspeha moje kompanije.

Celoživotno učenje značajno doprinosi stvaranju društva znanja. Ta društva znanja jedini su odgovor za budućnost i potpuna su suprotnost tradicionalnim društvima.

Plaši me kad vidim kako se neki neodgovorni ljudi žustro trude da u vlast dovedu neznalice, retradicionalizuju naše društvo i po svaki cenu ga vrate u blatnjavu istoriju. Naročito me plaši kad ženama nameću „tradicionalne“ vrednosti, gurajući ih uz šporet i kolevku.

Nije samo u pitanju istina da se lakše manipuliše i vlada neobrazovanim podanicima, koji postaju robovi lažnih društvenih elita. Mnogo je teži problem što veliki broj ljudi ostaje dugotrajno zarobljen u bedi i siromaštvu.

Da sam u prilici, kao epitaf Prisili Sitieni citirao bih našeg prvog i jedinog  prosvetitelja Dositeja Obradovića: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.