Nikako kolonija

Iako mi gospodin Ndegva ne deluje kao kolonijalni namesnik, njegova retorika ima kolonijalni prizvuk, ma koliko se trudio da pokaže kako Svetska banka pomaže Srbiji. Koliko sam razumeo, Ndegva ohrabruje Srbiju da se što pre odmakne od istraživanja i uđe u eksploataciju ruda („Srbija može biti vodeći dobavljač za litijum i bakar“), da razvije nacionalnu viziju za rudarstvo i da Vlada sve to radi u tesnoj sprezi sa privatnim sektorom.

Imam utisak da je Svetska banka prespavala jedan privredni period u Srbiji. Najkrupniji rudarski projekti u našoj zemlji – „Čukaru Peki“ u Boru i „Jadar“ u Loznici – već su prilično odmakli u istraživanjima nalazišta bakra i litijuma i nesporno ulaze u fazu eksploatacije.

Srbiji u sledećoj fazi treba nešto drugo.

Ne treba joj uloga kolonije („vodeći dobavljač“) iz koje će se izvoziti prirodna bogatstva i mineralne sirovine. To je mizeran i nesiguran status u međunarodnoj podeli rada koji Srbija treba da izbegne po svaku cenu. Mizeran jer je spušta na nivo prekomorskih kolonija iz 19. veka a nesiguran jer je stavlja u poziciju današnje Rusije čiji BDP najviše zavisi od kretanja cena sirovina (volatilnost) na svetskim berzama.

Srbiji treba korak dalje od obične prerade ruda. Treba joj nacionalna strategija da nadogradi rudarski potencijal. A to može samo ako ima plan za višu fazu prerade bakra i litijuma u proizvode s većom dodanom vrednošću.

Cilj Srbije ne bi trebalo da bude proizvodnja litijuma i njegov izvoz proizvođačima mobilnih telefona i električnih automobila nego proizvodnja baterija svih veličina za skladištenje energije – od onih malih za pametne telefone do većih za automobile i najvećih za gradove.

Kineska kompanija Ziđin već je blizu otvaranja novog rudnika bakra u Boru, a multinacionalna kompanija Rio Tinto privodi kraju istraživačke poslove za radnik litijuma što znači da bi postrojenje za preradu moglo biti u funkciji 2021. godine.

Strategija za rudarstvo, o kojoj priča Ndegva, već je passe. Treba nam nova strategija – privlačenje domaćih i stranih investitora za izgradnju prerađivačkih kapaciteta naslonjenih na Četvrtu industrijsku revoluciju. To je korak koji Srbija mora da učini kako bi se iz kolonijalnog statusa prometnula u aktivnog igrača u nadolazećoj svetskoj podeli rada.

Primera radi, ako je susedna Mađarska izgradila tehnološki park s opitnom pistom za razvoj i ispitivanje automobila s autonomnom vožnjom zašto Srbija ne bi bila ekskluzivni partner najvećih svetskih proizvođača automobila (Folksvagen, Volvo, Mercedes, Ford, BMW, Toyota, Tesla, Honda), koji se utrkuju u zauzimanju tržišnih pozicija za novu eru.

Srbija se do pre neki dan budalasto trkala za Folksvagenovu fabriku klasičnih automobila i moljakala rukovodstvo tog koncerna umesto da je predsednik Aleksandar Vučić odneo kesicu litijuma Herbertu Disu, šefu kompanije koja planira da od 2021. proizvodi 330.000 električnih automobila i ubedi ga da Folksvagen napravi u Srbiji fabriku baterija za te automobile.

E, ja mislim da bi Svetska banka i Stiven Ndegva o tome trebalo da pričaju političkom vođstvu Srbije a ne da guslaju rudarske teme iz kolonijalnog doba.

Ako samo razvija rudarstvo Srbija ostaje zemlja zakopana u Prvu industrijsku revoluciju. Nije ni to loše. Ali, ako hoće više od toga, Srbija mora da ima strategiju prerade ruda u proizvode s višom dodatom vrednošću i tako uskoči u Četvrtu industrijsku revoluciju. To je prilika ne samo za povećanje učešća rudarstva u BDP-u nego za mnogo veći rast BDP-a.