Nove podele

Nemoguće je da nas u privatnoj privredi viša sila prinudila da smanjujemo plate i otpuštamo radnike, a da ta ista, viša sila ne važi za državu kao poslodavca. Epidemija bi trebalo da bude isto što i zakon zemljine teže – da jednako važi za sve.

Vidim da predsednik, u ime države kao poslodavca, širi optimizam o povećanju plata (naravno, i penzija). Rast zarada ne bi bilo ništa neobično u normalnim vremenima i ako raste efikasnost zaposlenih. Ali Srbija je danas, kao uostalom i ceo svet, u sred ekonomske krize čije se neizvesnosti još ne mogu sagledati.

Da ne govorim o tome kako država kao poslodavac ne ume ili neće da meri produktivnost svojih radnika. Zbog visoke neizvesnosti savetuje se krajnji oprez i štedljivost. Ja merim svaki dinar, tri puta ga okrenem pre nego što ga potrošim. Tako se ponašam i sa troškom radne snage.

Država se ne ponaša tako. Njoj troškovi nisu važni jer ona troši tuđe pare i zato je uvek darežljiviji poslodavac od privatnika. A naročito se raskalašno ponaša kad posluje bez ikakve kontrole. Predsednikovo obećanje, kao poslodavca, o rastu plata zaposlenih kod države sadrži mnogo više opasnosti od nekontrolisanog troška rada.

Uporno insistiranje na većim platama sugeriše da predsednik u ime države stvara svoju, privilegovanu radničku klasu čija zarada ne zavisi od rezultata poslovanja ustanove ili državnog preduzeća ni od radnog angažmana (efikasnosti/produktivnosti) činovnika i radnika.

Takvo političko delovanje predsednika može izazvati opasne podele i sukobe unutar radničke klase i biti nastavak već vrlo izraženih podela u srpskom društvu.

O tome što predsednik države prisvaja sebi i ulogu poslodavca i sindikalnog vođe jednog dela radničke klase morali bi da brinu sindikati i njihovi lideri, ali nije moje da im „solim pamet“. Slutim da bi posledice takvih podela mogle biti nesagledive.

Moguće je da se privučena primamljivom finansijskom ponudom dogodi tiha, postepena i velika migracija iz privatnog u državni sektor, što bi od države stvorilo još moćnijeg poslodavca nego što je danas (a već danas država je preveliki poslodavac) i što uopšte ne bi bilo poželjno po budućnost Srbije.

Iako ga ne smatram previše realnim, ipak me brine i moguće „inficiranje“ radnika u privatnoj privredi paradržavnim virusom (visokih, a nezarađenih plata), što bi u krajnjoj instanci moglo da oživi zahteve za podržavljenje (nacionalizacija) privatnih biznisa i podstakne sukob radničke i preduzetničke klase.

Srpski privatni sektor nije dolina suza što se tiče plata. Ima kompanija i sektora u kojima su zarade na nivou evropskih. To su visokokvalifikovani i visokoobrazovani kadrovi čija su znanja i veštine dobro i odlično plaćeni. Ali, oni nisu preovlađujuća radna snaga u srpskoj privatnoj privredi i oni nisu meta u koju „puca“ poslodavac-predsednik države.

Njegova su meta slabije plaćeni radnici s nižim i srednjim kvalifikacijama u privatnim firmama. Nije tajna da je takvih mnogo. Kao što nije tajna da je, u skladu sa snagom poslodavaca i stanjem na tržištu radne snage, to trenutno realna cena te radne snage.

Predsednik, ako je predsednik svih građana (pa i radnika), nikako ne bi smeo ličnim merama ekonomske politike da favorizuje jednog poslodavca i jednu radničku klasu i tako podstiče podele koje dugoročno nisu na dobrobit Srbije.

Ime autora poznato redakciji