Novi praznik

Posle objave Libertarijanskog kluba (Libek) koliko dana u godini građani Srbije rade da bi finansirali državu, više nema sumnje kakva je to hobotnica koja otima naš novac a zauzvrat nudi malo i svaki dan demonstrira koliko je trapava, traljava i neefikasna.

Libek je objavio da radno sposobni stanovnici Srbije rade do 27. juna da bi (porezima i doprinosima) finansirali državu. Libek je 27. jun proglasio Danom poreske slobode.

Predlažem da to bude novi nacionalni praznik čija bi proslava bila sve spektakularnija kako se taj datum „skraćuje“, odnosno pomera prema početku godine.

Šta sada građani Srbije dobijaju za to što pola godine rade da bi finansirali državu?

Tvrdim da je odnos cena – kvalitet državnih usluga ispod svakog nivoa, često katastrofalan. Rizikujem simplifikovanje, ali meni to liči na vodoinstalatera koji je došao da popravi slavinu, ali je to loše uradio („drži vodu dok majstori odu“) a skupo naplatio. Takvog više nikad niko neće pozvati za tu uslugu.

Mnoge usluge naša država isporučuje građanima kao pomenuti „majstor“. Evo samo nekih svežih primera.

Uprkos upinjanju premijerke da nas uveri kako je digitalizacija projekat od nacionalnog značaja, pad sistema za pregledanje testova za malu maturu i višečasovno maltretiranje građana da apliciraju za novi (ili zamene stari) pasoš ozbiljno su kompromitovali sposobnost države da pruži efikasne digitalizovane usluge.

Predsednik države uporno nas „bombarduje“ podacima o potrošenim stotinama miliona evra za jačanje Vojske (što izaziva strepnju suseda), a građani Čačka, Lučana, Valjeva svakodnevno žive u strahu da njihove kuće ne odlete u vazduh zbog lošeg upravljanja fabrikama namenske proizvodnje.

Stotine seoskih gazdinstava koja marljivo grade svoj mali biznis u proizvodnji mleka suočilo se s rizikom gašenja posla jer kilava država nije u stanju da ispuni preuzete obaveze i isplati im premije.

Hiljade seljaka već godinama krajem proleća strepi da im olujno nevreme i grad uništi voćnjake, vinograde i bašte jer država nije sposobna da organizuje efikasnu protivgradnu zaštitu.

Predsednik Srbije olako se opredeljuje da od Kineza nabavlja protivavionske rakete a teško odlučuje da nabavi protivgradne rakete i zaštiti poljoprivredne proizvođače.

Dokaz da država traljavo funkcioniše je i javni gradski prevoz, recimo u Beogradu.

Sramota je da su predsedniku države građani svaki dan na usnama a ti isti građani prevoze se u autobusima javnog prevoza u glavnom gradu Srbije bez klime (jer je pokvarena u većini vozila javnog prevoznika) na 40 stepeni Celzijusa kao marva u stočnim vagonima.

I za kraj nabrajanja (koje može biti beskonačno) da navedem novootkriveni slučaj domova za smeštaj dece s posebnim namenama. Taj skandal ostaće trajna mrlja na vladavini Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića.

Država koja uzima građanima polovinu godišnje zarade ne sme sebi da dozvoli takvu sramotu i nebrigu o bespomoćnim mladim osobama.

Zašto država toliko uzima?

Da bi vlast mogla da raspodeljuje i tako vlada. A kad vlast raspodeljuje, ona i kontroliše.

I na kraju ispada da su penzioneri zahvalni državi za 30 evra pomoći, 30 evra koje je država prethodno uzela od zaposlene dece tih istih penzionera.

Fiskalni savet mudro predlaže poresku reformu. Rekao bih, međutim, da je mnogo, mnogo urgentnija – reforma države.

Treba nam jeftina, efikasna i mala država. A vlast od toga uporno beži.