Okupatori i tajkuni

Profesorka francuskog jezika (!!!) iz Krupnja i aktivistkinja ekološkog pokreta uzela je sebi za pravo da, s manjkom argumenata i viškom zapaljive ulične retorike, optuži multinacionalnu kompaniju koja je listirana na Njujorškoj berzi da je okupator u Srbiji iako ta kompanija nije ilegalno ušla na teritoriju naše države, ne ponaša se kao okupator i ne bavi se nedozvoljenim aktivnostima. Naprotiv, radi legalno i nudi argumentovani dijalog.

Profesorka, nažalost, nije usamljen slučaj. Agresivni pojedinci i grupe s nepodnošljivom lakoćom nastupaju kao jedini vlasnici istine i radikalno zagovaraju animozitet prema stranom (i domaćem) kapitalu. Razumem brigu za okolinu, ali ne prihvatam nedokazane optužbe o okupatorskom kapitalu koji iz sveta dolazi u Srbiju.

Poznato mi je da Savet stranih investitora (FIC) ne zastupa interese pojedinačnih firmi, ali bih ipak Bordu FIC-a predložio da reaguje tim povodom jer takve izjave i stavovi zagađuju poslovni ambijent u Srbiji više nego bilo koji loš propis državnih organa.

Savet stranih investitora skoro dve decenije ukazuje na loše propise kojima država kreira nepovoljan ambijent.

Mnoge od tih sugestija vlasti u Srbiji su (voljno/nevoljno) prihvatale i tako popravljale poslovnu klimu.

Ništa manji problem za poslovni ambijent nije deo javnosti koji u privatnom kapitalu i privatnim kompanijama (stranim i domaćim) vidi okupatore.

Takvima prvo nismo bili dobri mi domaći biznismeni pa nas nazivaju tajkunima. Sada im ne valjaju ni strane kompanije koje nazivaju okupatorima.

Možda je dobro da stranci vide kako je nama domaćim poslovnim ljudima u Srbiji i s kakvim se sve nerazumevanjem suočavamo.

Retke su strane kompanije koje su došle u Srbiju a da nemaju ugled u svojim zemljama i u svetu. Najveći deo njih listiran je na berzama gde im svakodnevno milioni ljudi, kupujući njihove akcije, potvrđuju ugled i kvalitet. Samo u Srbiji, po mišljenju dela javnosti, takvi privredni subjekti nisu dobrodošli jer su okupatori.

FIC bi svakako na prikladan način morao da reaguje i zaštiti svoje članice od srpskih antipreduzetničkih i antikapitalističkih ekstremista. Kompanije-članice Saveta pokretački su motor srpske privrede.

U tom reagovanju Savet mora podsetiti da je više od 120 kompanija članica FIC-a uložilo više od 35 milijardi evra i zaposlilo više od 100.000 radnika u Srbiji.

Kad bi se sabrali podaci za sve strane kompanije koje su investirale u Srbiji, suma i broj zaposlenih daleko su veći. Dakle, ne treba braniti ni jednu pojedinačnu kompaniju, nego civilizacijske vrednosti.

Kako bi izgledala Srbija kad bi se strane kompanije sada povukle iz nje?

Kako bi naša privreda izgledala da u nju nije toliko investirano?

Gde bi se zaposlili svi ti radnici?

Da li bi odlazak u inostranstvo mladih i stručnjaka bio mnogo veći da strane kompanije nisu došle u Srbiju?

Da li bi profesorka francuskog jezika iz Krupnja imala redovnu i toliku platu da strane firme, poslujući u našoj zemlji, značajno ne doprinose punjenju budžeta Srbije?

Šta ti pojedinci i grupe žele?

Da Srbija bude utopijska država ”dece cveća”?

Ili, da svi građani Srbije rade za državu u kojoj je Aleksandar Vučić najveći pojedinačni akcionar i CEO/CFO?

Uveren sam u potrebu da reaguju društvene institucije i mediji a ne da se iz oportunizma solidarišu s neutemeljenim i nakaradnim stavovima.