Oprezno s Komercijalnom bankom

Prodaja, odnosno kupovina, banke mnogo je ozbiljan posao. S tim se ne treba igrati, a pogotovo ne laički licitirati cenu.

Pristalica sam teze da Komercijalnu banku treba (pro)dati nekoj uglednoj svetskoj banci. Da, dobro ste pročitali – naglasak koji hoću da istaknem nije na „prodati“ nego na „dati“. To podrazumeva da se u postupku prodaje ne sme, ma koliko paradoksalno zvučalo, gledati samo cena. U takvoj transakciji cena nije najvažniji kupoprodajni element.

A u našoj javnosti sada se spominje samo cena, po mogućstvu što veća. Pogrešno se veruje da visina cena pokazuje vrednost banke. Međutim, ta „gornja“ cena s kojom se licitira ne mora da znači da Komercijalna banka zaista toliko i vredi.

Ponuđena visoka cena, ma koliko zvučalo paradoksalno, može da znači da je kupac procenio da je prethodni menadžment loše upravljao bankom, a da će njegov novi menadžment vrlo brzo uspeti da popravi poslovanje što će značajno podići i vrednost banke. Ta procena, recimo, objašnjava zašto kupac nudi visoku cenu.

Nije, dakle, sve u visokoj ceni.

Zašto?

U Komercijalnoj banci građani drže na deviznoj štednji milijardu i 780 miliona evra. S bankarskog stanovišta osim što je za pohvalu, štednja od skoro dve milijarde evra je i razlog za brigu i nervozu. A nervoza se čas posla proizvede.

Pogledajmo, na primer, šta se sve događalo u protekloj deceniji na globalnom bankarskom tržištu – kako su se samo na osnovu jedne loše vesti urušavale banke što je automatski dovodilo do stampeda štediša koji su pokušavali da spasu svoju ušteđevinu.

Bio sam svedok nekih od tih panika štediša i danas kad ih se setim izazivaju mi veliku nelagodu.

Razmotrimo, za sada malo verovatan, mogući negativan scenario.

Na primer, posle prodaje Komercijalne banke na tržištu dođe do nepredviđenih poremećaja (kakvih je bilo) ili se otkrije neki loš podatak vezan za njeno poslovanje. Taj događaj može u trenutku da izazove paniku i navalu štediša na šaltere s željom da podignu milijardu i 780 miliona evra jer se plaše od propasti banke.

Ukoliko je novi vlasnik Komercijalne banke neko ko je mogao da plati visoku cenu za Komercijalnu banku, ali nema kapacitet da brzo i u potpunosti isplati ukupnu sumu devizne štednje koju „drži“ Komercijalna banka (1,78 milijardi evra) onda su u opasnosti od urušavanja sistema i kupac Komercijalne banke i ta banka.

Ljudi ne razumeju suštinu banke.

Banka nije trgovina novcem nego trgovina poverenjem. Kad trgujete s bankom – svejedno da li pozajmljujete novac ili ga stavljate na štednju – ona vama kao klijentu naplaćuje svoje ime i ugled.

Milijarda i 780 miliona evra je ušteđevina jednog dela građana Srbije koju su svoj kapital poverili Komercijalnoj banci. S tom ušteđevinom se ne treba igrati.

Zato vlasnik (država) mora da „otvori četvore oči“ kad prodaje banku u kojoj „leži“ tolika štednja. Jeste lepo kad se država kao vlasnik i prodavac hvali da je dobila veliku sumu novca od prodaje.

Ali, banka (pa i Komercijalna banka u konkretnom slučaju) nije bilo koja „roba“ koja se prodaje.

E, zato mislim da Komercijalnu banku treba da kupi globalno poznata i ugledna bankarska organizacija koja je u stanju da na tržištu izdrži i potres od „devet stepeni po Rihteru“.