Ovce za šišanje

Smederevska lokalna vlast, kao uostalom i vlast na nivou države, tretira preduzetnike (i biznismene) kao ovce za šišanje i kasice koje treba razlupati da bi im se uzele pare.

Odluka lokalnih vlasti u Smederevu graniči se sa ludošću. Nesposobna da na kreativniji način pribavi novac za finansiranje javnih potreba u Smederevu, gradska uprava opredelila se da zavuče ruku u džep malih privrednika. I za tu svrhu osmislila budalastu naknadu za korišćenje javnih površina u koje je ubrojala i piljarnice, berbernice i frizerske salone, krojačke i obućarske radnje, samostalne trgovinske radnje, poslastičarnice, pekare. Vlasnik svake od tih radnji platiće kaznu od 50.000 do 100.000 dinara ako na izlogu ili u radnji istakne vlastitu reklamu. Recimo: „najjeftinije šišam u gradu“ ili „jeftino pendžetiram cipele“.

Prilježni komunalni inspektori, na mig vlasti, krenuli su u „šišanje“ preduzetnika pre nego što je i objavljena odluka opštinske uprave.

Kad su se smederevski preduzetnici pobunili i zapretili zatvaranjem radnji, opštinska vlast je obustavila primenu besmislene naknade.

U Smederevu ima tri hiljade preduzetnika. Oni zapošljavaju oko devet hiljada radnika. Svojim poslovima značajno finansiraju lokalnu samoupravu.

Šta hoću da kažem prepričavanjem vesti.

Želim da ukažem na položaj preduzetnika – vlasnika malih, srednjih i velikih firmi – u današnjoj Srbiji. Naš život nije nimalo lak. Znam da će mnogi graknuti na mene. I tvrditi kako smo svi mi mangupi, lopovi, prevaranti, izrabljivači i tajkuni.

Negde sam nekada pročitao da je tadašnji hrvatski premijer Ivo Sanader za poslovne ljude rekao da su cvet Hrvatske. Imam utisak da su preduzetnici u Hrvatskoj mnogo poštovanija društvena grupa nego u Srbiji koja ih jedva trpi kao „mangupe u našim redovima“.

To je opšte stanje duha u Srbiji. Taj mentalni sklop jednako imaju obični građani i politička (i, nažalost, intelektualna) elita. Preduzetnici su omraženi sloj u Srbiji. Svako „na ulici“ ima potrebu da zapljune „gazdu“ (odnosno vlasnika radnje ili radionice), verujući da je on krivac za njihov težak život. I svaka vlast veruje da treba orobiti preduzetnike jer oni „imaju pare“. Kad god opštini/državi zafali para, ona krene da otima od preduzetnika a građani to s odobravanjem posmatraju.

Obični ljudi ne razumeju da bi mi to što nam država uzme radije potrošili da otvorimo novu radnju ili radionicu i zaposlimo nove radnike. Nežu ja da kupim ni vilu, ni jahtu. Ali, obični ljudi najčešće likuju kad država frizerima, obućarima i piljarima nameće nove namete i tako ih pljačka.

Privatna privreda zapošljava najviše radnika. Više od države i stranih investitora. I sa mnogo novca finansira rad opštinskih i republičkih organa uprave i društvenih delatnosti – obrazovanje, zdravstvo, socijalu, bezbednost… Druga je stvar što te usluge loše funkcioniše. Za to nismo krivi mi nego nesposobna vlast koja na loš način upravlja našim novcem.

Vlastima u Smederevu bilo je najlakše da trgovce i zanatlije „ošišaju“ novim nametom. Ali, građani treba da znaju da će zbog tog nameta sutra u privatnoj privredi biti manje posla za njih i njihovu decu. Ne može država da nas sve zaposli. Zašto? Pa neće imati to ko da plati.

Zanatlije i trgovci u Smederevu su se pobunili i izdejstvovali obustavu primene opštinske naknade. Verujem da bi javni protest preduzetnika na nivou države bio legitiman način reagovanja kad god vlast izbegava dijalog s domaćom poslovnom zajednicom. Čini mi se da naše asocijacije nisu tako bučne kao udruženja radnika kad treba javno da izrazimo neslaganje s pojedinim potezima državnih organa i ekonomskim merama.