Pogrešna tema

Najpre mislim na našu političko-državnu elitu kao neumerenog potrošača te dragocene energije. Vladajuća struktura upregla je sve državne resurse, institucije, javnost… da 24/7 tračare o temi za koju svaki normalan čovek vidi i zna da je odavno rešena i da je bavljenje njome gubljenje vremena.

Srbija mi ponovo liči na društvo koje je s bolesnim uživanje zagledano u prošlost i aklamacijom odbija da sebe propituje o budućnosti. Kad god stignemo na neku istorijsku raskrsnicu – okrenemo se mitovima, legendama i istoriji. Kad god naša politička elita oseti da joj je teško da nastavi s neophodnim civilizacijskim promenama, jer joj izmiču tlo ispod nogu, ona se uhvati Kosova. „Kad je teško, Kosovo“, da parafraziram nečiju šaljivu izjavu. Kosovo je opet „žvaka za ludaka“ – građanina nespremnog da živi u društvu uređenom prema evropskim pravilima i političara nespremnog da stvori takvo društvo.

I ova politička garnitura lako je izgubila reformski entuzijazam i do’vatila se Kosova kao „žvake“. Tako smo došli u situaciju da po ceo bogovetni dan predsednik države i njegova prateća svita deklamuju „ko o čemu, baba o uštipcima“. Samo zato što srpska politička elita ne želi i ne zna da izvede promene.

Bavim se privredom pa ću da govorim o ekonomskim promenama, mada vidim da politička nespremnost postoji i za promene u mnogim drugim sferama društva i države. Gde bi nam bio kraj kad bi aktuelni političari bar s polovinom hrabrosti, žara, znanja, strasti, energije, marketinga oko „kosovske priče“ gradili ekonomski sistem kakav postoji, na primer, u Finskoj. Ne bi smo uopšte imali problem s razvojem pametnog društva, rastom bruto domaćeg proizvoda, sa životnim standardom, s korupcijom, s parlamentarnim orgijanjem besnih poslanika vladajuće koalicije, s normalnim stranim investitorima… Srbija bi bila srećno društvo u koje bi ljudi hrlili da žive i niko iz nje ne bi bežao.

Silovit povratak mitova na javnu scenu i trošenje sve društvene energije na temu „Kosovo“ umrtvio je „energetski potencijal“ društva namenjen ekonomskim promenama čiji cilj treba da bude boljitak građana i države a ne guranje u haos i neizvesnost. Ne odlaze ljudi masovno iz Srbije zbog „masnih kolača“, nego zbog odsustva perspektive. A perspektivu stvara samo društvo koje se menja, transformiše i reformiše a ne koje tapka u mestu i bavi se potrošenim temama. Društvo koje se ne menja – stagnira i umire. Čini mi se da se mi kao socijalni organizam sve više opredeljujemo za sesilnost, imobilizaciju, za iščekivanje. Poremećaj hoda je prvi znak buduće demencije. Bez kretanja se ne uči, ni iz grešaka svojih ili tuđih. Usud naše sredine je izostanak potrebe da se takmičimo.

Kosovo je najveći remetilački faktor srpske ekonomije jer stvara neizvesnost i nesigurnost. Srbija neće biti ekonomski stabilna država dok ne zatvori temu Kosovo. A Kosovo kao temu nameću političke vođe nespremne i nesposobne da ekonomski modernizuju Srbiju i stvore ambijent koji sam po sebi generiše promene, bez potrebe da sve promene inicira jedan čovek. Jedino je predsednik Srbije ubeđen da je to što on radi ekonomska reforma koja će podići životni standard svih članova društva. To što on radi nije više ni prosvećeni apsolutizam. Iako se predsednik, po vlastitom priznanju, „ubi od posla“, Srbija je nažalost i dalje neuzorana ledina, nesavršen i nedovršen ekonomski sistem koji nema sposobnost da prikuplja svu pozitivnu preduzetničku energiju i koristi je za opšte blagostanje.