Povlačenje uspešnog

Ali, za naše medije to i nije bila važna vest. Tog dana samo jedan digitalni medij objavio je to kao glavnu vest – portal hrvatskog ekonomskog tjednika Lider. Domaći su imali preča posla. Važnija im je bila izjava predsednika Srbije za koje su poslove u Srbiji zainteresovane strane kompanije, ovog puta iz Češke.

Sutradan, ni jedan dnevni list nije imao Miškovića na naslovnoj strani. Važnije im je bilo da su Rusi odobrili upotrebu svoje vakcine koja se proizvodi u Beogradu i da Murinjo zove Mitrovića.

Očekivao sam narednih dana da mediji ponude javnosti širu analizu šta Miškovićevo povlačenje znači za njegovu kompaniju, poslovne krugove i društvo s obzirom na ekonomsku krizu i uticaj novih trendova u globalnoj ekonomiji na domaću privredu. Nikome, izgleda, to nije bilo interesantno.

Dobro. Možda tako i treba.

Ali…

Ne penzioniše se takav kapitalac svaki dan.

Njegov potez ima važne poruke za neke od nas u biznis zajednici. Šira javnost o biznismenima inače ne misli ništa dobro, pa nju Miškovićeva odluka mnogo i ne interesuje.

Manje je važno, mada ne i potpuno nebitno, što je vlasnik Delte u poslednje vreme objašnjavao kolegama i prijateljima da će se ugledati na vlasnika Amazona Džefa Bezosa i povući iz dnevno-operativnog posla. Ta paralela pokazuje da Mišković vrlo pomno prati svetske trendove svoju kompaniju usmerava na stranu odakle vetar duva. Ali, to poređenje nikako nije nategnuto i ne svodi se na imitaciju Bezosa.

Prijateljima je objašnjavao poslednjih meseci kako će izgledati njegovo novo radno mesto u Delti, 30 godina posle osnivanja. Iako je tačno znao šta hoće, do skoro nije bio siguran kako će se formalno zvati njegova funkcija. U nekoliko razgovora pričao mi je da je odlučio kako se više neće mešati u operativno rukovođenje kompanijom, ali da želi da meko nadzire njeno poslovanje i savetodavno utiče na njen razvoj. Za ovakav model opredelile su se porodice koje su vlasnici najvećih, najmoćnijih i najdugovečnijih evropskih i svetskih kompanija.

Osim što pokazuje da je dosadašnji biznis model otišao u istoriju, Mišković nudi i putokaze nekima od nas. Jedno istraživanje pokazuje da sedam od deset privatnih firmi u Srbiji još vode preduzetnici-osnivači. Mnogi su u međuvremenu propali jer su mislili da su kao vlasnici jedini sposobni da upravljaju svojim firmama. Drugi su prerano preneli posao na naslednike, treći su kasno shvatili da su im naslednici neskloni preduzetništvu. Vlasnik Delte pomaže nam da razrešimo dilemu „vlasništvo i(li) upravljanje“, odnosno da se odlučimo za korporativizaciju, tj. profesionalizaciju rukovođenja. Zatim, ukazuje nam da je vreme za preobražaj kompanije u skladu sa svetskim trendom digitalne transformacije. I sugeriše da je trenutak (iako je kriza) da se rizikuje i uđe u novi biznis.

Nije lako zauzdati ego i sujetu vrhunskog biznismena i priznati da „na mlađima svet ostaje“, naročito u vlastitoj kompaniji. Na to se odlučuje samo onaj ko je spreman da ojačava temelje za dugoročni opstanak svog biznisa.

Nisam imao prilike da u razgovoru s vlasnikom Delte ulazimo u dublje analize ovakve odluke, ali da sam bio u prilici savetovao bih mu da u Upravni odbor, koji će on voditi, uvede i dva-tri ugledna nezavisna eksperta van kompanije. Važno je čuti pametne savete, ali i „đavolje advokate“. Ne sumnjam da se to može naknadno učiniti.

No, i bez toga Miškovićeva odluka je za poštovanje, bez obzira da li ga volite ili ne.