Pravo na zaštitu

Kao što, na primer, ima organizacija civilnog društva koje, pored mnogobrojnih sindikata, brinu o radnicima i njihovim pravima.

Mogao bih da zamislim neki nevladin trust mozgova koji nas poslodavce štiti od samovolje države i partije, predsednika i premijera ili od sindikata i njihovih lidera. Ali, nema takvog. Mi poslovni ljudi moramo sami da se branimo.

Radnici su i dalje ljubimci ovog društva, njih svi slave, brane njihova prava, pred njima se svi klanjaju baš kao u vreme kad je radnička klasa (samo)upravljala državom.

Radnici i njihova prava teme su istraživanja civilnog društva. Jedno od njih je i istraživanje o „brojnim“ načinima poslodavaca da prekomerno nadziru radnike u vreme pandemije.

Shvatam da su donacije način da „istraživači“ prežive, ali nemam razumevanja za one koji ne razumeju funkcionisanje preduzeća i poslovanja uopšte.

U spomenutom istraživanju poslodavcima se zamera prekomerna sila raznih vrsta nadzora – od video kamera, špijuniranja elektronske pošte, satelitskog praćenja kretanja službenih vozila do kontrole dolaska na posao putem otiska prsta – i neobaveštavanje radnika.

Pandemija je pred nas vlasnike preduzeća stavila brojne probleme a država naterala da maksimalno povećamo bezbednost zaposlenih i smanjimo rizik širenja epidemije.

Ko god od poslodavaca to nije poštovao, s pravom je bio na stubu srama. Sad vidim da javno sramote i nas poslodavce koji smo poštovali zahteve države, uveli rigorozne mere zaštite zaposlenih koje znače i nadzor.

Nadzor nije neophodan isključivo iz zdravstvenih razloga. Postoje i mnogi bezbednosni rizici, a vlasnici preduzeća nažalost suočavaju se i sa krađama koje se javno ne osuđuju.

Ali zato se nama poslodavcima zamera da postavljamo nadzorne kamere a da o tome ne obavestimo radnike. Pa neću valjda da obaveštavam lopova, koji svaki dan krade  skupu sirovinu, da sam postavio kameru kako bih ga u tome sprečio.

Ne znam šta da kažem na primedbu da poslodavci uvode satelitsko praćenje kretanja službenih vozila. Pa valjda vlasnik mora da zaštiti svoje preduzeće od nepotrebnih troškova i štete koja nastaje ako vozači koriste službene automobile ili kamione da razvoze taštu po gradi ili prijateljima voze veš mašinu na popravku. Da ne govorim o špediterima kojima satelitski nadzor donosi milionske uštede i štiti od nesavesnih šofera.

A zašto ne bih umesto automata za kartice uveo savremeniji uređaj koji preko otiska prsta beleži ko i kad dolazi na posao.

Ne kažem da među nama poslodavcima nema onih koji zloupotrebljavaju nadzor. Ali, to nije masovna pojava.

Opasno je generalizovati optužbe jer onda ispada da su svi poslodavci zli i pokvareni špijuni koji iza svakog ćoška vrebaju svoje radnike.

Zato bih voleo da se poimence kaže ko su te moje „kolege“, koliko ih procentualno ima, koliko je radnika obuhvaćeno istraživanjima, da li je istraživanje bilo odokativno (na osnovu pisanja medija), terensko ili telefonsko i da li su ispitanici bili samo radnici ili i poslodavci.

Tema je osetljiva, ali mora se sagledati iz svih uglova.

Zaštita i bezbednost zaposlenih i naših preduzeća prevashodno je briga nas vlasnika-poslodavaca i ne pada mi na pamet da špijuniram svoje radnike sve dok se ponašaju u granicama propisanog ponašanja u preduzeću.

Ali, ne mogu da tolerišem da neko od mojih zaposlenih sa službene elektronske adrese odaje konkurenciji poverljive podatke mog preduzeća ili da krade skupo plaćene mašine, alate ili sirovine.